TUMAČENJE BIBLIJE I NADAHNUTOST PROROKA

TUMAČENJE BIBLIJE I NADAHNUTOST PROROKA

Ispravno razumevanje Božjih otkrivenja u Svetom pismu, kao jedan od bitnih pojmova verskog života, prvi je i osnovni uslov duhovnog razvoja svakog vernika. Osim uverenja da je Biblija Božja Reč, razumevanje njenih učenja zahteva i poznavanje uslova pod kojima je ova Sveta knjiga nastala, jer je delo više autora iz različitih vremena, koji su, i pored savršenstva Božjih otkrivenja, u ovo delo utisnuli i lični pečat, sazdan u zavisnosti od kulturnog nasleđa, obrazovanja i lične moći rasuđivanja o važnosti predmeta o kojima svedoče, dok je sama suština otkrivenja, kao Božanski pečat na Svetim Spisima, slobodna ne samo od moguće pogrešivosti grešne ljudske prirode, već i od prirodne ograničenosti stvorenog bića u odnosu na Božju svemoć.

Potvrda ovog stava (da je suština Biblijskih otkrivenja nenarušena) ima uporište upravo u Božjoj svemoći i nepromenljivom savršenstvu Njegovog karaktera, zasnovanom na bezgraničnoj ljubavi, iskazanoj već postojanjem stvorenih dela jer je zlo, kao drugi bitan činilac našeg sveta, suprotno dobru; ono, naime, deluje razorno. Stoga je, budući da je Bog Jedan, zaključak da uzročnik zla može biti samo stvoreno biće - neminovan. Drugim rečima: niko ne gradi da bi rušio, niti iz jednog izvora teče gorko i slatko već ili jedno, ili drugo; ili je tama, ili svetlost.

Budući da dokazivanje Božjeg postojanja i autentičnosti Biblije nije osnovni cilj studije, ove činjenice će biti predstavljene minimalno, tek da bi pažnja, u potpunosti, bila usmerena na osnovne teme, predstavljene naslovom.

Bog

Jedan od najrasprostranjenijih svedoka Božjeg postojanja jeste sama misao o tome, jer je stvoren um nemoćan da izmisli išta što nema ni najmanju osnovu u njemu samom ili delima koja ga okružuju. U to se svako može uveriti.

Drugi i još očigledniji dokaz Božjeg postojanja jeste zakon uzroka i posledice, jer je opšte poznato da ništa ne nastaje bez uzroka. Dakle, kao što nema dana bez Sunca, reke bez izvora, cvrkuta bez ptica, nema ni same tvari bez Tvorca. To je činjenica.

Po istom zakonu, posmatrajući Božja dela, zaključujemo da je u Njemu, kao Uzroku svega stvorenog, i izvor života i inteligencije - najviših vrednosti Univerzuma, čija jednocentričnost, kao jedini održiv sistem, svedoči da Bog može biti samo Jedan, jer sve mora poći iz jedne tačke. Po ovim - dobro poznatim činjenicama, zaključujemo da i prava religija mora biti Jednobožačka, što je jedan od odgovora na pitanje:

Zašto Biblija?

Kada smo, suočeni sa ovim nedvosmislenim činjenicama, osvedočeni u Božje postojanje, kao Jedinog i Svemogućeg Tvorca {jer On, Koji je stvorio vreme i prostor (dakle, ograničen svet), mora biti suprotan njima - Neograničen, Svemoćan}, pitanja koja se prirodno nameću jesu Njegova prisutnost i plan za čovečanstvo, kao i postojanje zla i njegovih strašnih posledica: smrti, bolesti i, uopšte, svih patnji. To su neka od pitanja na koja prava religija mora da pruži sveobuhvatan i primenljiv odgovor.

Pre svega, kada je reč o pravoj religiji, nakon opravdanog zaključka da problem smrtnosti, o čijoj prolaznosti svedoči strah od večnog gubitka života, mora biti rešen primenom njenih načela, stvaranje njene definicije iziskuje i potvrdu, što podrazumeva sklad sa Božjim otkrivenjem kroz savest i prirodu, koja, kao što smo videli, otkriva da je suština Božjeg bića ljubav i da On, kao Tvorac, Izvor života, inteligencije i svega dobrog, može biti samo Jedan dok je savest, kao čovekov vodič, sudija i kritičar (tzv. griža savesti) u pitanjima morala, dimenzija više; ona je živi Božji glas.

Ova Božja otkrivenja (kroz savest i prirodu), preduslov su za razumevanje svrhovitosti i sveobuhvatnosti prave religije jer ona, kao što znamo, nije dostupna svima. Naime, kako saznajemo iz Biblije, ali i na osnovu zdravog razuma i svesti o Božjoj bezgraničnoj ljubavi i pravednosti, problem smrtnosti svih kojima prava religija nije bila dostupna, rešen je prosudom njihovog odnosa prema glasu savesti (Rimljanima 2,12-15), uključujući i spremnost da se, kao i vernici, koji su bolje upoznati sa Božjim načelima, pokaju za svaki prestup savesti. Na taj način, Plan spasenja pokriva sva ljudska bića dok prava religija, u kojoj vernici imaju značajnu ulogu u sprovođenju Plana spasenja, koja ih, ujedno, sprema za budući život, u savršenom svetu, predstavlja veći i plodotvorniji podsticaj na pokajanje onih koji su prezreli Božji glas kroz savest. To je jedna od najznačajnijih svrha prave religije, koja se postiže višim i podsticajnijim otkrivenjem Božje ljubavi - kroz Njegovo Utelovljenje u ljudsku prirodu, savršeno primeran život i smrt radi otkupa i spasenja čoveka.

Sledeće obeležje prave religije, koje nalazi sklad i potvrdu u svima poznatoj prirodi, jeste zakonitost. Naime, kao što se sva priroda podvrgava brojnim zakonima, bez kojih ne bi bilo reda i života, tako i prava religija, iz istih razloga, mora da bude zasnovana na večnom i nepromenljivom zakonu, u njenoj oblasti - Moralnom. Od svih knjiga koje nose epitet svetinje, samo je Biblija zasnovana upravo na jednostavnom, sveobuhvatnom i očigledno nepromenljivom Zakonu, savršeno usklađenom sa zdravom savešću i razumom. Savršenstvo ovog Zakona, izraženog u vidu Deset zapovesti, koje čovek nema u svom iskustvu, jer smo svi, izuzev Spasitelja, rođeni sa grešnom prirodom, jedan je od dvaju Božanskih pečata Svetog pisma.

Drugi nesumnjivo Božanski pečat Biblije, jesu brojna i nedvosmislena proročanstva, od kojih je najveći broj ispunjen, dok su ostala uslovna ili se odnose na ostatak vremena do skorog Božjeg Dolaska, kao i na vreme Hiljadugodišnjeg suda za nepokajane grešnike i konačno uništenje greha i svih nepokajanih grešnika iz svih vremena, koji će, u posebnom vaskrsenju, ustati da se suoče sa posledicama pogrešnog izbora (Otkrivenje, 20. pogl.).

Naredna karakteristika prave religije je njena starost, koja mora biti najveća, što Hrišćanska religija takođe ispunjava jer iako Biblija, kako se smatra, nije najstarija religijska knjiga, njeni potvrđeni izveštaji svedoče o usmenom predanju Spasonosne nauke već od čovekovog pada u greh i smrtno stanje a vredi pomenuti i nepromenljivost suštinski važnih učenja, koja su njeni pisci beležili i zastupali u rasponu od oko 1600 godina dok je Sam Hristos, iako Prezren i Pogubljen kao najveći zločinac, prorekao da će se Spasonosna nauka propovedati do kraja vremena milosti (Matej 24,14), čemu i sami prisustvujemo.

To su, ukratko, osnovni odgovori na pitanje: Zašto Biblija.

Principi tumačenja

Tumačenje Biblije, o kojem je bilo reči u uvodu, je pojam koji se ne može apsolutno odrediti, jer i pored postojanja određenih pravila, neka od njih imaju izuzetke, u zavisnosti od uticaja brojnih faktora.

Prvi i jedan od najvažnijih uslova da bi izveštaji Božje Reči bili ispravno shvaćeni, jeste pristup bez predrasuda, od kojih je najrasprostranjenije verovanje da Biblija mora da bude savršena kao Sam Bog, jer, zaista, nije tako, budući da je ona plod saradnje Boga i ljudi, čiji udeo nije uvek savršen utoliko koliko su, neki od njih, bili udaljeni od prvog i osnovnog cilja svakog Hrišćanina – savršenstva karaktera, koje podrazumeva i najvišu ličnu razinu umnog i telesnog zdravlja, sa mogućim izuzecima. Pri ovome imajmo u vidu već pomenuto: da Božja svemoć i premudrost ne dozvoljavaju da, u kontekstu svih Biblijskih Knjiga o određenom predmetu, ijedno učenje bude neodređeno i neshvatljivo. Božje savršenstvo, dakle, ne isključuje ni suprotstavljena svedočanstva nekih Biblijskih pisaca jer celokupan sadržaj Biblije o spornom predmetu otkriva istinu. Protivurečnosti te vrste su vrlo retke; više ih je u detaljima, koje nastaju i usled ograničenog pamćenja opisanih događaja, predrasuda i nedovoljne pažnje pisaca, prepisivača i prevodilaca Svetih spisa.

Sledeći logičan korak, kao što je slučaj sa pristupom svakoj nauci, jeste upoznavanje raspoloživih tumačenja, pri čemu je otvorenost srca da se sveta učenja i primene od velikog značaja jer se njom stiče puno pravo na Božje vođstvo (Jeremija 29,13) u proučavanju Spisa Kojih je Autor. Verni i iskusni proučavaoci Božje Reči prilikom svakog proučavanja upućuju molitve za neophodno prosvetljenje i bistar um.

Pri izboru već formiranih učenja Svetog pisma, kojih je mnogo, molitva Bogu da On bude vođa u svemu je, dakle, najkraći i jedini siguran put do istine. Takva molitva, upućena iz srca željnog istine, zasigurno će biti uslišena u najpogodnijem trenutku i okolnostima, makar i posle dugog vremena (Psalam 40,1) jer Bog, Čiji su planovi sveobuhvatni i dalekosežni, najbolje zna kada i kako će Njegov odgovor dati najbolje rezultate, budući da je za primanje istine, osim želje da se dođe do nje, neophodna i spremnost da se to učini (Jovan 16,12), kao i pogodne okolnosti da se, nakon što je primljena, i održi u ličnoj veri. Sve su to faktori koji određuju vreme, mesto i način na koji će Bog uslišiti molitvu vere.

Ono što je značajno, kada je reč o Božjem odgovoru, jeste kako ga prepoznati, što je takođe tema o kojoj se može puno reći. Jedan od osnovnih načina je unutrašnje osvedočenje, koje se, u svetovnim krugovima, naziva intuicijom dok je, zapravo, reč o takozvanom unutrašnjem glasu Božjeg Duha, Koji, u nekim slučajevima, govori našem biću da li i kako da nešto učinimo ili izbegnemo. Ovaj unutrašnji glas, kada dolazi od Boga, deluje u skladu sa zdravim razumom i savešću. On, neretko, biva praćen i nezamenljivim uticajem Božje prisutnosti, koji nas ispunjava posebnim mirom, radošću i nadahnućem (Filibljanima 4,7. Galatima 5,22.23).

Jedan od načina na koji se Bog obraća čoveku za stepen je izraženiji od prethodnog; dakle, reč je o direktnom Božjem obraćanju – glasom, kakvim se i mi obraćamo drugima. Na taj način, Bog se javlja u snu i budnom stanju. 

Neki od načina su: posebni snovi (1. Mojsijeva 40; Danilo - pogl. 2 i 7; Joilo 2,28); vizije u budnom stanju (4. Mojsijeva 12,6; Danilo 10,1-7; Dela 9,1-18; 10,1-3); nadahnuća (2. Petrova 1,21), ali i prosvetljenja razuma darom “premudrosti” (Jakov 1,5), koja su, često, dovoljna.

“...Pomoć je... ”, svakako, i “...u mnoštvu savetnika” (Priče 11,14).

To su osnovni, najpoznatiji i najprimenjeniji načini Božjeg odgovora na molitvu vere.

Dragocena pomoć, u izboru mnogobrojnih tumačenja Biblije, osim molitve da nas vodi Bog, jeste već pomenuto, osnovno obeležje prave religije - zakonitost, jer se i celokupna borba dobra i zla, koje smo ne samo svedoci, već i učesnici u njoj, vodi upravo oko Moralnog zakona, budući da je zlo bezakonje, kako ga definiše i Božja Reč (1. Jovanova 3,4), pa je zaključak da samo neznatan broj verskih zajednica poštuje Božji Zakon - neminovan.

Između nekoliko verskih zajednica koje poštuju važnost i nepromenljivost Moralnog zakona, pravu Crkvu, a sa njom i najčistiju Biblijsku nauku, nalazimo po prisustvu drugog Božanskog pečata na Svetim spisima - daru proroštva, kojim je većina Biblijskih pisaca bila nadarena. Ova dva obeležja otkrivaju Božju Crkvu posletka kao jedinu koja ih ima, po principu da i ona (u užem smislu), a sa njom i Spasonosna nauka, baš kao i Sam Bog, može i mora biti samo jedna (Efescima 4,5. Galatima 1,8.9).

Nakon što smo na bilo koji od navedenih načina došli do ispravnih učenja Svetog pisma, sledeći korak je potpuno i konačno uverenje da su ona zaista istinita, za razliku od manje ili više pogrešnih ili nepotpunih učenja drugih verskih zajednica, što se postiže ličnim proučavanjem Biblije u svetlosti predočenih argumenata (Dela 17,11.12. Jovan 7,17; 8,31.32. Priče 14,6).

Kada je i ovaj cilj postignut, u daljim proučavanjima, dragocenu pomoć pruža poznavanje opštih karakteristika Biblije, kao i razloga, vremena, i okolnosti njenog nastanka, o čemu je, delimično, već bilo reči. Iz ovih faktora proističu i pravila kojih se treba držati u proučavanju.

Uz podsećanje da su odsustvo predrasuda i spremnost da se istina i primeni preduslovi za puno razumevanje Biblijskih istina, mora se imati u vidu, što je takođe pomenuto, da je u nastajanju Biblije značajan, iako ne i važniji, ljudski udeo, koji, i pored najbolje volje nadahnutih pisaca, nije uvek savršen već, kada je reč o formi i podacima od sporedne važnosti, varira u zavisnosti od već pomenutih faktora: kulturnog nasleđa, duhovnog iskustva, nadarenosti i obrazovanja pisaca, kao i od prirodne ograničenosti stvorenog bića u odnosu na Božju svemoć. Ove činjenice ukazuju i na neuporedive vrednosti nekih Biblijskih Knjiga, koje se dele na:

• Zakonske (5 Mojsijevih);
• Istorijske (od Knjige Isusa Navina do Knjige o Jestiri; u Novom Zavetu: Evanđelje po Mateju, Marku, Luki i Jovanu);
• Mudrosne (O Jovu, Priče, i Propovednikova Knjiga);
• Pesničke (Psalmi i Pesma nad pesmama);
• Proročke (od Isaijine do Malahijine; u Novom Zavetu: Otkrivenje) i
• Poslanice (Novozavetna Pisma Crkvama i pojedincima).

Ova podela, međutim, nije isključiva jer, na primer, i pojedini Psalmi i istorijske Knjige, kao i neke Poslanice, sadrže i proročanstva, a pojedine proročke Knjige, pak, brojne istorijske činjenice.

Značajan je i podatak da su Biblijske Knjige sazdane od:

• Citiranih izjava Samog Boga, kao Najvišeg (zapravo Jedinog) i Nepogrešivog Autoriteta (primer: 1. Mojsijeva 1,28-30);
• Opisa i nadahnutih tumačenja proročkih snova i vizija (primer: Danilo 1,17; 2,1-45), koji se mogu svrstati u istu ravan sa Božjim neposrednim obraćanjem (glasom);
• Subjektivnih izjava (od Boga pozvanih) proroka i apostola, koje su, u skladu sa pravilom iz 2. Dnevnika 20,20., izuzetno retke i pravovremeno uviđane i ispravljane - u trenutku kada je to neophodno (primer: 2. Samuilova 7,1-5);
• Izjava neobraćenih, poluobraćenih, kao i obraćenih osoba bez posebnih duhovnih darova (proroštva i takozvane premudrosti) i
• Od brojnih - manje važnih podataka, koji se mogu podvesti pod različite oblasti.

Osim toga, kako nalaže zdrav razum, mora se obratiti pažnja i na obavezna pitanja kao što su: Ko je, kome, zašto, kada i u kojim okolnostima nešto rekao ili učinio. U odgovoru na ova pitanja, zaključujemo da su neka učenja, pravila i zapovesti prolaznog a druga večnog karaktera. Tako se, na primer, i Božji Zakoni dele na: Moralni; ceremonijalni; zdravstvene i građanske, od kojih su, naravno, večni Moralni i zdravstveni, koji su, nažalost, pogaženi čak i od ogromne većine Hrišćanskih verskih zajednica.

Nadalje, pažnja mora da bude obraćena na:

• Moguću razliku u značenju nekog izraza u različitim vremenima ili kontekstu;
• Višeznačnost nekih izraza;
• Širi kontekst tumačenog teksta;
• Sva svedočanstva Biblije o određenoj temi, pojmu ili izrazu.

Vredna posebne pažnje je činjenica da su Zakoni i bitno važna učenja i proročanstva ponavljani, tako da je i celokupna 5. Mojsijeva Knjiga poznata upravo kao Ponovljeni Zakoni. Proročanstvo povereno proroku Danilu - o pojavi, razvoju i smenjivanju svetskih carstava do samog Božjeg Dolaska, izneto u 2. poglavlju njegove Knjige, ponovljeno je, i dopunjavano, više puta (poglavlja: 7-12) a Sam Gospod, Isus, običavao je da važne pouke ponavlja u parabolama, koje, svojim oblikom, lakše i prijatnije postaju predmet pažnje, razmišljanja i sećanja. Tako je, na primer, učenje o konačnoj podeli čovečanstva na Božje i Sotonine sledbenike predstavio pričama o: plodnom i neplodnom tlu (Matej 13,1-8.18-23); žitu i kukolju (Matej 13,24-30.36-43); čistim i nečistim ribama (Matej 13,47-50); ovcama i jarcima (Matej 25,31-46), kao i trostrukim primerom parova od kojih se “jedno uzima” a “drugo ostavlja” (Luka 17,34-36; Matej 24,37-41). Njima se mogu pridodati i parabole o konačnoj podeli Crkve (Matej 24,42 – 25,30).

To je, bez sumnje, jedna od najponavljanijih činjenica, čija je učestalost objektivno predstavljena jer je reč o samo dvema prilikama, kada su, uz to, navedene priče izgovorene istim slušaocima - apostolima; jednom kao jedinoj (priče iz Propovedi na Maslinskoj gori - Matej 24 i 25) i, prethodno, kao drugoj od ukupno dveju ciljnih grupa (Matej 13,1-3.10-12.18).

Od brojnih primera ponavljanja važnijih učenja i činjenica, najznačajniji je, najponavljaniji i najlepši proročansko-istorijski Izveštaj o Spasitelju, gde je istorijsko svedočanstvo, zahvaljujući, najviše, posrednom Božjem uticaju prilikom kanonizacije Novozavetnih spisa, izneseno kroz čak četiri odgovarajuća Izveštaja, poznata kao Evanđelje po: Mateju, Marku, Luki i Jovanu.

Činjenica da su neka učenja i svedočanstva ponavljana više puta, otkriva i Božje staranje da njihov spasonosan sadržaj ne bude narušen uticajem nijednog faktora koji to može da postigne, kao što su greške u prepisivanju i prevođenju, uzrokovane fizičkim ili intelektualnim previdom, i oštećenja Originalnih spisa i Prepisa.

Najveće pažnje, dostojan je princip da samo Biblija određuje značenje svojih tekstova - da, dakle, ne potrebuje spoljne uticaje, što je jedan od dokaza njene suštinske savršenosti. Ovo važno pravilo ističe i sama Biblija (5. Mojsijeva 4,1.2; 12,32; Isaija 8,20; Galatima 1,8.9; 2.Timotiju 3,16.17; 2.Petrova 1,20.21).

Opravdani izuzeci jesu ona svedočanstva istorije, koja potvrđuju tačnost proročanstava, kao i otkrića materijalnih i naučnih dokaza tačnosti osporavanih podataka bilo koje vrste, u koje, uglavnom, spadaju istorijski (primer: otkriće Ninive/Ninevije - grada čije je postojanje osporavano do sredine 19. veka).

Osim navedenih, značajne su i naredne činjenice:

Da su Božja otkrivenja napredna; On ih, zbog ljudske ograničenosti (Jovan 16,12), daje postupno (Isaija 28,10), te se konačna definicija nekih učenja može formirati tek na temelju Novozavetnih spisa, kao što je slučaj sa Trojnom prirodom Božanstva, koja, vrlo je moguće, nije bila poznata ni pojedinim prorocima iz Starozavetnog perioda. Isti slučaj je i sa potrebom za moralnim savršenstvom u ovozemaljskim uslovima, pre Hristovog Dolaska, što se, gotovo pouzdano, zaključuje po malobrojnosti Starozavetnih svedočanstava o ovom važnom predmetu, kao i po trima Solomonovim izjavama koje, za razliku od učenja Novozavetnih proroka i apostola, kao da ukazuju na neverstvo u mogućnost da budemo savršeni ili su, u najmanju ruku, nedovoljno određene: 1. carevima 8,46; Priče 20,9; Propovednik 7,20. Nasuprot Solomonu, Sam Bog je, istinu o ovom predmetu, saopštio u vidu zapovesti: “Budite sveti jer Sam Ja Svet” (3. Mojsijeva 19,1.2; 1. Petrova 1,16). U Novozavetnom dobu, Gospod ju je ponovio već u početku Svoje javne službe, u poznatoj Besedi na Gori blagoslova (Matej 5,48), dok su je apostoli, naročito u Poslanicama, ponavljali više puta. Slede, radi poređenja broja Starozavetnih u odnosu na broj Novozavetnih svedočanstava o savršenstvu, neka od njih, koja se, nedvosmislenom jasnoćom, odnose na doslovnu bezgrešnost, što je važno naglasiti jer se izraz svetost, koji je sinonim savršenstva, primenjuje i u značenju vernosti i predanosti Bogu, koja ne mora da uključuje moralno savršenstvo, jer je rast do njega proces (Efescima 4,11-13):

Zapovest o savršenstvu:

• Matej 5,48;
• 2. Korinćanima 7,1;
• Jakov 1,4.

Ono je, dakle, potrebno:

• Matej 19,21;
• 2. Korinćanima 13,9;
• Efescima 4,11-15;
• Kološanima 4,12;
• 2. Timotiju 3,16.17;
• 1. Jovanova 2,6.

I, samim tim, i moguće:

• Jovan 8,32-36;
• Jevrejima 13,20.21;
• Jakov 3,2;
• 1. Petrova 5,10;
• Juda 1,24;
• Filibljanima 4,13; 2,13;
• Otkrivenje 7,2-4; 14,1-5.

Oni su (bili) savršeni:

• Rimljanima 5,14 (oni “...koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam...”, odnosno, koji, nakon ostvarenja moralnog savršenstva, nisu, poput Adama, iz tog stanja pali u greh, već su jednom dostignutu bezgrešnost održali (do smrti). Ovaj važan tekst govori da je smrt, i pored toga što su neki sveti ljudi održali savršenstvo, čime su ispunili uslov da izmaknu njenim raljama, iz Bogu poznatih razloga “carovala i” nad njima);
• 1. Korinćanima 2,6;
• Mojsije je bio savršen tokom dužeg perioda - do poznate greške kod Kadisa (4. Mojsijeva 20,7-12), što se vidi u činjenici da je, za razliku od celokupnog Izraela, mogao da stoji u samoj Božjoj prisutnosti (2. Mojsijeva 20,18-21; 24,1.2). Nakon takvih susreta sa Bogom, na njegovom licu je zadugo počivao odsjaj Božje Slave, koju nijedan Izraelac nije mogao ni da gleda (2. Mojsijeva 24,15-18; 34,28-34). O Mojsijevom savršenstvu, koje, nažalost, nije održao, svedoči i činjenica da je Aron, posredstvom Mojsija, primio zapovest da, tokom Praznika očišćenja, žrtve za greh prinese za “...sebe i narod”; dakle - ne i za Mojsija (3. Mojsijeva 16,6.15-17.24).

Odnos suprotstavljenih stavova o potrebi da moralno savršenstvo bude dostignuto već u ovozemaljskim uslovima jasno pokazuje koji je ispravan, što zaključujemo po sledećim činjenicama:

Negativan stav o savršenstvu:

• Izražen je u Starozavetnom dobu, u kojem su, zbog već pomenute nespremnosti da se sva svetlost istine primi i primeni trenutno, neka merila nepotpuno predstavljena, nekih nije ni bilo a i same zablude su prisutnije, o čemu je govorio i Sam Hristos (Matej 5,21.22.27.28.31-48; 19,3-9);
• Taj stav je, uz to, iznosila ista (jedna) osoba;
• Čija služba nije bila merodavnog karaktera (proročkog, ili, bar, apostolskog - Efescima 2,19-22).

Ovaj stav je, dakle, izražen kao subjektivna izjava, jer nema ni formu zvaničnog učenja.

Pozitivan stav o ovom važnom učenju...

• ...je, nasuprot negativnom, zastupljeniji u Novozavetnom dobu, kada je svetlost istine veća;
• Sam Bog ga je, u formi zapovesti, dao Svom narodu, kako u Starom, tako i u Novom zavetu (3. Mojsijeva 19,1.2; Matej 5,48);
• Zastupali su ga, osim Samog Hrista, Čije su izjave, uz Zakone, najmerodavnije (Isaija 8,20; Otkrivenje 12,17; Matej 5,21.22; Jovan 5,24; 6,63; 8,31.32; 14,6), svi pisci Poslanica: Pavle, Jakov, Petar, Jovan i Juda, kao i Evanđelisti: Matej, Marko, Luka i Jovan, koji su zabeležili Hristove izjave o savršenstvu i, pritom, bili Njegovi učenici ili, pak, prijatelji apostola.

Konačno, pozitivan i, kako se jasno vidi, ispravan stav o moralnom savršenstvu u ovozemaljskim uslovima, odnosi prevagu i neuporedivo većom učestalošću ponavljanja. Međutim, čak i kada bi odnos sukobljenih stavova bio izjednačen u svakom smislu, prevaga bi, zahvaljujući pobedonosnoj veri u Božju svemoć i neizmernu želju da nas oslobodi ropstva grehu (Jovan 8,32-36), morala, opet, da bude na strani pozitivnog stava. Sa Bogom, dakle, nema opravdanja za pesimizam!

Ovim primerom primene nekih načela tumačenja, tema se, iz više razloga, nastavlja u sklopu naredne.

  

NADAHNUTOST PROROKA

Ova tema je, zbog činjenice da su Bibliju, uglavnom, pisali proroci, neodvojiva od prethodne a obrada činjenica će pokazati da su i međusobno nadopunjujuće. Za nju su takođe vezane predrasude, od kojih su neke identične - kao što je verovanje da su Božji proroci nepogrešivi i da svaka njihova reč mora biti nadahnuta, dok sami proroci svedoče da to nije slučaj.

Druga i raširenija predrasuda, koja uvodi u definiciju proročke službe, kao preduslov za razumljiv razvoj ove teme, jeste da je proricanje njihov jedini ili osnovni zadatak dok oni koji proučavaju Božju Reč znaju da su proroci, zapravo, Božji glasnici, čijim posredstvom se obraća Crkvi, pojedincima, određenim narodima i čovečanstvu. Stoga ćemo, najpre, sagledati Biblijsku definiciju i opis proročke službe, izveden iz više tekstova:

“I reče im: Čujte sada reči Moje: Prorok kad je među vama, Ja ću mu se Gospod javljati u utvari i govoriću s njim u snu.” (4. Mojsijeva 12,6)

“A Ja Sam Gospod Bog tvoj... i govoriću preko proroka, i umnožiću utvare, i davaću priču preko proroka.” (Osija 12,10.11)

“A u staro vreme ko bi išao da pita Boga govoraše: Hajde da idemo k vidiocu. Jer ko se sada zove prorok u staro se vreme zvaše videlac.” (1. Samuilova 9,9)

“Jer Gospod Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne Svoje slugama Svojim prorocima.” (Amos 3,7)

Proroci su, dakle, osobe kojima Svoju volju i planove Bog objavljuje neposredno, na - kako kaže apostol Pavle - “različnije načine” (Jevrejima 1,1): glasom, u snu (4. Mojsijeva 12,6) ili budnom stanju, i “u utvari” (viziji u budnom stanju), što su, uz “noćna viđenja” (posebne snove: Danilo 2,19) i nadahnuća (2. Petrova 1,21; 4. Mojsijeva 11,25; 2.Dnevnika 20,14.15), osnovni načini Božjeg obraćanja prorocima.

Oni su Božji glasnici:

“I Gospod Bog... slaše k njima zarana jednako glasnike svoje... a oni se rugahu glasnicima Božjim, i ne marahu za reči Njegove, i smijahu se prorocima Njegovim...” (2. Dnevnika 36,15.16)

“Čuh glas od Gospoda, i glasnik bi poslan k narodima da reče: Skupite se i idite...” (Jeremija 49,14)

Stoga je, nakon Hristove, njihova reč najmerodavnija:

“Tako dakle više niste tuđi i došljaci, nego živite sa svetima i domaći ste Bogu, nazidani na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla Sam Isus Hristos.” (Efescima 2,19.20)

Apostolska služba, koja, kako vidimo, takođe ima merodavnu ulogu, u nekim slučajevima uključuje i proročku, jer su nekolicina od Dvanaest (Otkrivenje 21,10.14) Hristovih apostola - odabranih i najobaveštenijih svedoka Njegove Mesijanske misije i naučavanja, bili nadareni i proroštvom. Osim toga, činjenica da je Hristos Božanska Ličnost (Isaija 9,6; Jovan 20,28.29, Rimljanima 9,5; Kološanima 2,9), neminovno znači da su ne samo apostoli, već i proroci, iz svih vremena, Njegovi glasnici: “A svakome se od nas dade blagodat po meri dara Hristova.” “I On je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste...” (Efescima 4,8.11) Razlog zašto Pavle navodi najpre apostole jeste težište njihovog rada, koje je na osnivanju Crkava dok je tipično proročka služba više vezana za duhovno popravljanje i napredak vernih (1. Korinćanima 14,3.22). Rad Dvanaestorice je, osim toga, i od prvostepenog organizacionog značaja. {Apostolima su nazivani i neki od saradnika Dvanaestorice (Varnava - Dela 14,14) ali nije jasno da li je Pavle, navodeći duhovne službe i darove, mislio i na njih}.

Međutim, iako je reč proroka najmerodavnija, to, kako smo videli, ne znači da su apsolutno nepogrešivi (primer: 2. Samuilova 7,1-5), te se i njihove izjave mogu deliti na merodavne i subjektivne, uz napomenu da su pogreške proroka, posebno Kanonskih, izuzeci (2. Petrova 1,21), što govori da se i proročke službe mogu deliti na više i manje važne, u zavisnosti od ličnih sposobnosti i duhovnosti proroka, kao i od ciljeva koje, u određenom vremenu i okolnostima, Bog želi da ispuni njihovim radom. O tome svedoče i izveštaji o podeli proroka na veće, manje i one koji su i više od proroka, koju je, izdvajajući ga kao osobu koja je bila više od proroka (4. Mojsijeva 12,1-8), već u Mojsijevom vremenu stvorio Sam Bog. Po Hristovom svedočanstvu, isti epitet je poneo i Jovan Krstitelj (Matej 11,7-11). Obrazloženje za ovu podelu, izuzev posebnosti zadataka koje su ovi verni ljudi trebali da ispune, jeste stepen njihovog posvećenja, što je Bog Lično naglasio (4. Mojsijeva 12,1-8).

Unutrašnje merilo

Dosad navođene činjenice o merodavnoj ulozi Biblijskih pisaca i opisanih ličnosti, tekstova, pa i samih Knjiga, koje Sveto pismo i čine Biblijom (Skupom više knjiga), implikuju, kada je reč o bitno važnim učenjima i podacima, potrebu za unutrašnjim merilom, kojeg čine Zakoni i, uopšte, sve Božje - odnosno Hristove - zapovesti, proročanstva i pouke, kao i objave u vizijama, noćnim viđenjima i nadahnuću proroka. Ono je, budući takvo, poslužilo i kao osnovni kriterijum u izboru Knjiga za Kanon, što je posebna tema jer je Biblija skup više desetina Knjiga, pisanih od, približno, četrdeset pisaca, u rasponu od oko 1600 godina pa je i unutrašnje merilo moralo da bude formirano u samom početku, što znači i da su svi zakoni i osnovna učenja morali da, na pomenute načine, budu objavljeni već u svedočanstvima prvog pisca, čime je stvoren temelj koji, poput svakog temelja, određuje mesto i oblik nadgradnje, čemu su, kao druga odrednica, služila i proročanstva o Spasitelju - Centralnoj Ličnosti Svetih Spisa (Dela 10,43; 1. Petrova 1,11). To su, uz neophodna svedočanstva o životu i razvoju Starozavetne Crkve, odrednice izgradnje Starozavetnog Kanona.

Za tako važno delo, kakvo je stvaranje temelja Biblije a, samim tim, i organizacije Crkve, upotrebljena je ličnost koja je poverene zadatke mogla da sprovede savršeno, jer i sam temelj Biblije, kao unutrašnje merilo, mora biti savršen. To se, kao što su pokazala svedočanstva o Mojsijevoj posvećenosti, i dogodilo. Naime, on je, do početka i potvrde svoje složene misije, dostigao savršenstvo karaktera i, izuzev pogreške kod Kadisa, kao osoba koja je bila više od proroka, na odgovarajući način izvršio povereno delo.

Nadalje, kao što smo videli, večna važnost i nepromenljivost Božjeg zakona (Isaija 8,20; Otkrivenje 12,17; 14,12), ali i svedočanstva o ispunjenju brojnih proročanstava o Spasitelju - rođenjem i Mesijanskom misijom Isusa iz Nazareta - odrednice su i u izboru Knjiga za Novozavetni Kanon (Luka 24,44-48; Dela 1,1-8; 2,32; 3,15; 5,32; 10,34-43; 13,29-32).

Merodavna vrednost Biblije

Unutrašnje merilo je, dakle, odredilo i konačan sadržaj Svetog pisma, učinivši ga, tako, Udžbenikom spasenja i otkrivenja Božjeg karaktera, prirode i volje za čoveka, “...da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen.” (2. Timotiju 3,15-17). Stoga je Biblija jedina referentna tačka Božje Crkve (5. Mojsijeva 4,1.2; 12,32; Isaija 8,20; Galatima 1,8.9; 2.Timotiju 3,16.17; 2.Petrova 1,20.21), koja je, upravo zato, i temelj kasnijih otkrivenja posredstvom proroka. Ono (unutrašnje merilo) je i razlog zašto postbiblijski proroci, i pored činjenice da je Izvor nadahnuća Isti, otkrivenjima koja primaju pripisuju ulogu manjeg videla iako je svetlost koju imaju veća (jednostavnim zbirom svedočanstava Biblijskih i prethodnih postbiblijskih proroka, uz otkrivenja koja su i sami primili) i jasnije iznesena.

I pored činjenice da proročanska objava Plana spasenja, kao bitan činilac Starozavetnog Kanona, i svedočanstva apostola o ispunjenju brojnih proročanstava o Spasitelju već čine Bibliju osnovnim i, samim tim, većim videlom, Božja volja je bila da taj natprirodni pečat uveća tako što proročanstva o Spasitelju nisu objavljena u istom vremenu već postupno - tokom 1500 godina i od strane većeg broja proroka, počevši od Mojsija, što proročansku sliku o Hristu čini jedinstvenim i neponovljivim mozaikom (dvokomponentnim) u prostoru (delima više pisaca) i vremenu (građen je postupno, za vreme više naraštaja)! Neka je hvala i slava Bogu za ovo Veličanstveno Delo!