ISTINA O "DUŠI" I ZAGROBNOM ŽIVOTU

ISTINA O "DUŠI" I ZAGROBNOM ŽIVOTU

Ono što je važno znati o zagrobnom životu, o čijem postojanju Sveto Pismo daje nedvosmisleno svedočanstvo, jeste kada će početi i kako će izgledati? O tome, u savremenom Hrišćanstvu, postoje različita mišljenja, koja se mogu podeliti na dva osnovna verovanja: po jednom, postoji bestelesno biće - takozvana “duša”, koja se već prilikom umiranja odvaja od tela da bi nastavila zaseban život u raju ili “paklu”, u zavisnosti od toga da li je osoba koju je “duša” napustila živela pobožnim ili grešnim životom, dok zastupnici drugog verovanja tvrde da se u večan život ulazi vaskrsenjem pravednika prilikom Hristovog Drugog dolaska (1. Solunjanima 4,16.17; Otkrivenje 20,4-6), nakon čega, u posebnom vaskrsenju (Otkrivenje 20,5.12), ustaju nepokajani grešnici iz svih vremena - da prime sud po svojim delima (2. Korinćanima 5,10), i potom dožive drugu - večnu smrt (Otkrivenje 20,12-14).

Izraz duša u Svetom Pismu ima nekoliko značenja tako da u pojedinim slučajevima označava osobu, kao u izveštaju o stvaranju čoveka, gde je napisano da “posta čovek duša živa” (1. Mojsijeva 2,7), dok se u nekim tekstovima primenjuje i na životinje, što pokazuje da se koristi i u značenju samog života, odnosno životne sile koja nas čini živim bićima: “Tada izgibe svako telo što se micaše na zemlji, ptice i stoka i zveri i sve što gamiže po zemlji, i svi ljudi. Sve što imaše dušu živu u nosu…” (1. Mojsijeva 7,21.22) Ovo je važno znati da bi se ispravno shvatilo učenje Svetog Pisma o zagrobnom životu a naredni tekstovi otkrivaju šta ono zaista govori o ovom predmetu: “Sve što ti dođe na ruku da činiš, čini po mogućnosti svojoj, jer nema rada ni mišljenja ni znanja ni mudrosti u grobu u koji ideš.” “Jer živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio.” (Propovednik 9,10.5) “Jer što biva sinovima ljudskim to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona tako ginu i oni, i svi imaju isti duh… sve ide na jedno mesto…” (Propovednik 3,19-22)

Novozavetni Spisi takođe svedoče o tome: “Ljudi braćo! Neka je slobodno kazati vam upravo za starešinu Davida da i umre, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovog dana.” “Jer David ne izađe na Nebesa…” (Dela 2,29.34) “I ovi svi dobivši svedočanstvo verom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.” (Jevrejima 11,39.40)

U skladu sa navedenim tekstovima o stanju mrtvih, Sveto Pismo nas uči da “koja duša zgreši, ona će poginuti” (Jezekilj 18,4), kao što je rekao Gospod: “Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti; nego se bojte Onoga Koji može i dušu i telo pogubiti u paklu.” (Matej 10,28)

O vremenu kada će pravednici ući u večan život, Sam Gospod Isus je dao sledeća svedočanstva: “…Ovo je volja Oca Koji Me posla: da od onoga što Mi dade ništa ne izgubim, Nego da ga vaskrsnem u poslednji dan.” (Jovan 6,39) “Jer će doći Sin čovečiji u slavi Oca Svojega s anđelima Svojim, i tada će se vratiti svakome po delima njegovim.” (Matej 16,27)

Hristovi apostoli, Pavle i Jovan, takođe govore o vremenu kada će pravednici, nakon prve, istražne faze Božjeg Suda, primiti nagradu za svoja dela poslušnosti a ujedno otkrivaju i način na koji će se to dogoditi: “Jer će Sam Gospod sa zapovešću, s glasom aranđelovim i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće…” (1. Solunjanima 4,16) “Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njim druga smrt nema oblasti…” (Otkrivenje 20,6)

Ove nedvosmislene izjave našeg Spasitelja i Njegovih prvih učenika i apostola negiraju postojanje bestelesne duše, koja, navodno, već prilikom umiranja odlazi u raj ili pakao, jer je jasno da će pravednici u večan život ući tek poslednjeg dana - prilikom Hristovog Drugog dolaska, kada će u telu biti vraćeni u život, ali tada večan. Istu nauku o ovom predmetu, iznosi nam i Stari Zavet: “Ali znam da je Živ moj Iskupitelj, i na posledak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u telu svom videti Boga. Ja isti videću Ga…” (O Jovu 19,25.26)

Nakon vaskrsenja, pravednici se zajedno sa živim svetima uzdižu “u oblake na susret Gospodu na nebo” (1. Solunjanima 4,16.17), gde započinju hiljadugodišnje carovanje sa Hristom, za vreme kojeg traje druga faza Božjeg Suda, u kojoj i sami imaju učešće:

“Ne znate li da ćemo anđelima suditi, a kamoli stvarima ovoga sveta?” (1. Korinćanima 6,3) 

“…i videh prestole… i duše isečenih za svedočanstvo Isusovo i za Reč Božju… oživeše i carovaše s Hristom hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina.” “I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se Knjiga otvori koja je Knjiga života; i sud primiše mrtvaci, kao što je napisano u knjigama, po delima svojima.” “…I ovo je druga smrt.” (Otkrivenje 20,4.5.12.14)

Navedeni tekstovi pokazuju da će oni koji se nađu dostojnim, prilikom Hristovog Drugog dolaska, u telu vaskrsnuti u večan život. Zatim se odvija druga - takođe istražna faza Božjeg Suda, ali sada za one čija imena nisu zapisana u Knjizi života, nakon čega ustaju u “vaskrsenje Suda” (Jovan 5,28.29) da bi ispaštali toliko koliko su grešili i zatim doživeli i drugu - večnu smrt, “jer je plata za greh smrt” (Rimljanima 6,23), nikako večan život u nekakvom “paklu”. Bog je Pravedan.

Ono što je takođe vredno pomena, jeste da je, tokom ovozemaljske službe, Isus vaskrsavao pojedine pravednike, tako da bi se sa pravom moglo postaviti pitanje zašto ih je vratio da se ponovo suočavaju sa iskušenjima i patnjama ako su, po verovanju nekih Hrišćana, već otišli u raj? Dakle, ono što Sveto Pismo govori o zagrobnom životu je vrlo jasno kada se u obzir uzmu svi tekstovi koji su neophodni da bi učenje o ovom predmetu bilo ispravno i celovito.

Za kraj sledi još jedna izjava našeg Spasitelja: “Mnogi su stanovi u kući Oca Mojega. A da nije tako, kazao bih vam: Idem da vam pripravim mesto, i kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k Sebi da i vi budete gde Sam Ja.” (Jovan 14,2.3) Neka Mu je večna slava i hvala za skoro ispunjenje ovog divnog obećanja!

Tumačenja spornih tekstova o duši

“Znam čoveka u Hristu koji pre četrnaest godina (ili u telu ne znam; ili osim tela, ne znam: Bog zna) bi odnesen do trećega neba ...” (2.Korinćanima 12,2)

Ove Pavlove reči su izvučene iz konteksta, u kom se jasno vidi da nije reč o izlasku “duše” iz tela već o viziji, što dokazuju Pavlove reči iz prethodnog - 1. stiha, koje ovde nisu citirane: “Ali mi se ne pomaže hvaliti, jer ću doći na viđenja i otkrivenja Gospodnja.” (2. Korinćanima 12,1) Dakle, kao što je Jezekilj bio “odnesen” Duhom (Jezekilj 8,1-3), kao i Jovan i drugi proroci, isto se dogodilo i Pavlu.

“Jer je meni život Hristos a smrt dobitak. A kad mi življenje u telu plod donosi, to ne znam šta ću izabrati. A oboje mi je milo, imajući želju otići i s Hristom biti, koje bi mnogo bolje bilo; ali ostati u telu potrebnije je vas radi.” (Filibljanima 1,21-24)

Uz ovaj tekst treba uzeti u obzir i 20. stih, koji nije naveden: “Kao što čekam i nadam se da se ni u čemu neću postideti, nego da će se i sad kao svagda sa svakom slobodom Hristos veličati u telu mojemu, bilo životom ili smrću.” (Filibljanima 1,20) Ovde vidimo da Pavle proslavljanje Hrista vezuje isključivo za telo, bilo da se ono (proslavljanje) odvija životom ili smrću, što govori da je i njegova nauka o zagrobnom životu u skladu sa drugim delovima Pisma.

Kada Pavle kaže da je za njega smrt dobitak, to se odnosi na nadu u vaskrsenje, kao što je sam izjavio u dobro poznatim stihovima iz Poslanice Solunjanima (1. Solunjanima 4,13-18), kada im je poručio da ne žale svoje umrle kao oni koji nemaju nadu, da bi zatim rekao da će mrtvi vaskrsnuti prilikom Drugog Hristovog dolaska. Istu nauku izneo je i Korinćanima: “Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a potom oni koji verovaše Hristu o Njegovom dolasku.” (1. Korinćanima 15,22.23)

I ovaj tekst svedoči da je i Pavle bio protivnik nauke o besmrtnosti duše i da se neke njegove izjave, koje naizgled protivreče nauci Svetog Pisma, moraju nepristrasno i kontekstualno proučavati. Uzevši u obzir sve što je ovaj nadahnuti apostol iznosio o stanju mrtvih i vremenu ulaska u večan život, dolazimo do zaključka da izraz “želim otići i s Hristom biti” znači da je i Pavle posmatrao smrt kao trenutak nesvesti - kratkotrajan san nakon kojeg će biti vaskrsnut na dan Hristovog Drugog dolaska jer, za razliku od onih koji su živi, “mrtvi ne znaju ništa” (Propovednik 9,5) tako da je “smrt dobitak” u odnosu na ovozemaljski život, u kom čekaju mnoga iskušenja i mogućnost otpada od vere.

--------------------------------------------------

Alegorije i parabole, odnosno poučne priče u kojima su određene pouke iskazane poređenjem ili slikovitim prikazom, ne mogu služiti kao samostalna osnova za izgradnju nekog učenja. Takođe, treba uzeti u obzir i činjenicu da se u ovakvim pričama pouka najčešće nalazi na kraju tako da na osnovu Hristove priče o bogatašu i siromašnom Lazaru (Luka 16,19-31) dolazimo do saznanja da jedinu nadu da se izborimo za večan život imamo za ovozemaljskog života, pod uslovom da, kako kaže tekst, “slušamo Mojsija i proroke” (Luka 16,31), odnosno ispunjavamo Božju volju koja je otkrivena u Svetom Pismu.

U vremenu kada je Hristos izgovorio ovu priču, nebiblijsko učenje o besmrtnosti duše, koje je raširio Platon, bilo je u velikoj meri prihvaćeno i među Jevrejima pa je Gospod upotrebio tu činjenicu da svojim slušaocima priđe na način koji će izazvati najmanje predrasuda a da sama istina ipak bude prikazana u svetlosti koja upravo pobija veru u besmrtnu dušu, koja, navodno, nastavlja da živi van tela, što se može videti i po činjenici da u priči nema ni reči o duši koja bi se nalazila u “Avramovom naručju” već je tamo odnesen sam Lazar.

Isusu je bila dobro poznata ova pogubna nauka o bestelesnim dušama, u koju su, u određenoj meri, verovali i sami apostoli, do trenutka kada im se pokazao i stavio do znanja da se u večan život ulazi samo vaskrsenjem u telu. O tome svedoče sledeće Spasiteljeve reči: “Vidite ruke Moje i noge Moje: Ja Sam glavom; opipajte Me i vidite; jer duh tela i kostiju nema kao što vidite da Ja imam.” (Luka 24,39)

U priči postoje mnogi detalji koji se ne uklapaju u verovanje o bestelesnoj duši, kao što su stavljanje prsta u vodu i rashlađivanje jezika, koje navodna duša ne poseduje “…jer duh tela i kostiju nema...” (Luka 24,39). Osim toga, po svedočanstvu Svetog Pisma, Avram je i dalje mrtav. O tome je pisao apostol Pavle, u 11. poglavlju Poslanice Jevrejima, koji, između ostalih velikana vere, pominje i Avrama da bi na kraju zaključio: “I ovi svi dobivši svedočanstvo verom ne primiše obećanja; jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne prime bez nas savršenstva.” (Jevrejima 11,39.40)

Dakle, Sveto Pismo je savršeno skladno i jasno govori da nema večnog života dok Isus ne dođe, osim izuzetaka o kojima govore Sveti Zapisi. “Jer će doći Sin čovečiji u Slavi Oca Svojega s anđelima Svojim, i tada će se vratiti svakome po delima njegovim.” (Matej 16,27) 

--------------------------------------------------

U ovoj priči Isus pominje stvari koje ne mogu biti prisutne istovremeno. Na primer: bestelesne duše ne mogu da se muče, stavljaju prst u vodu i rashlađuju jezik jer - kako se veruje - nemaju telo. Nije logično ni da se navodni pakao nalazi tako blizu Raja da se preko neke provalije mogu gledati oni koji se večno muče i oni koji žive u večnom blaženstvu i kakav bi to Raj bio ako bismo kroz svu večnost posmatrali nečije mučenje? Osim toga, gde je pravda ako se neko kroz čitavu večnost muči zbog greha koje je činio nekoliko desetina godina? Bogu hvala, dao nam je razum!

--------------------------------------------------

 “I kad otvori peti pečat, videh pod oltarom duše pobijenih za reč Božju i za svedočanstvo koje imahu. I povikaše glasom velikim govoreći: Dokle, Gospodaru Sveti i Istiniti! Ne sudiš i ne kaješ krvi naše na onima što žive na Zemlji? I dane biše svakome od njih haljine bele, i rečeno im bi da počinu još malo vremena, dokle se navrše i drugari njihovi i braća njihova, koji valja da budu pobijeni kao i oni.” (Otkrivenje 6,9-11)

Pažljivim i nepristrasnim proučavanjem ovog teksta, u kontekstu Svetog Pisma o stanju mrtvih - što je najvažnije, ali i upotrebom zdravog razuma, lako se dolazi do saznanja da je ovaj opis obična alegorija, koja se ne može prihvatiti doslovno. Vapaj ovih navodno živih “duša pod oltarom”, u stvarnosti se može porediti sa drugim alegorijama, poput Božje izjave da “krv Aveljeva viče” k Njemu (1. Mojsijeva 4,10).

Potvrdu predstavlja i činjenica da je tim navodno živim dušama, koje vape za osvetom, jasno rečeno da “otpočinu još malo”, što pokazuje njihovo pravo stanje, u skladu sa učenjem Svetog Pisma o stanju mrtvih.

--------------------------------------------------

“Evanđelje je propovedano i mrtvima: 1. Petrova 4,6. Kako to, ako ‘spavaju’ ili su ‘poništeni’? Verovatno su ipak bili budni i čak mogli da shvataju šta im se propoveda...”

Onima koji su tada bili mrtvi, Evanđelje je propovedano dok su bili živi, “jer mrtvi ne znaju ništa” (Propovednik 9,5). “Eda li će se u grobu pripovedati milost Tvoja, i istina Tvoja u truljenju?” (Psalam 88,11)

Kada je propovedano “duhovima u tamnici”?

“Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, Pravednik za nepravednike, da nas privede k Bogu, ubijen, istina, bivši telom, no oživevši Duhom; Kojim, sišavši, propoveda i duhovima koji su u tamnici, koji nekad ne hteše da slušaju kad ih očekivaše Božje trpljenje u vreme Nojevo…” (1. Petrova 3,18-20)

Ovaj poznati tekst, iz 1. Petrove Poslanice, predstavlja deo temelja na kojem mnogi Hrišćani grade doktrinu o besmrtnosti duše, za koju veruju da je bestelesno biće koje već nastupom smrti napušta telo i nastavlja da živi večno u raju ili paklu, shodno tome kakav je život živela osoba od koje se duša uzela. Ovo verovanje, kada je reč o navedenom tekstu, zasniva se na Petrovoj izjavi da je Isus sišao Duhom i propovedao “duhovima u tamnici” što, ako se ovaj tekst ne sagledava u kontekstu Svetog Pisma, može da izgleda tako. Razlog zašto pobornici teorije o besmrtnosti duše smatraju da ovaj tekst ide u prilog tom verovanju je naizgledna veza Isusove smrti sa silaskom Njegovog Duha, o čemu Petar govori odmah nakon reči da je Isus oživljen Duhom, kao i pogrešno razumevanje izraza “duhovi u tamnici”.

Naime, sam tekst pokazuje ko su oni zaista: “…duhovima koji su u tamnici, koji nekad ne hteše da slušaju kad ih očekivaše Božje trpljenje u vreme Nojevo…” Dakle, ti “duhovi u tamnici” jesu ljudi kojima je propovedano u Nojevom vremenu. Izraz “duhovi”, kojeg je Petar upotrebio ovom prilikom, predstavlja psihički deo čovekovog bića, kojeg čine svest, misli i osećanja, što se može videti i na osnovu sledećih tekstova:

“I reče Marija: Veliča duša moja Gospoda; i obradova se duh moj Bogu Spasu mojemu.” (Luka 1,46.47)

“Tada reče im Isus: Žalosna je duša moja do smrti.” (Luka 26,28)

Izraz “duša” u Svetom Pismu ima više značenja tako da u nekim slučajevima označava osobu: “...i posta čovek duša živa” (1. Mojsijeva 2,7), ili druga živa bića: “Tada izgibe svako telo što se micaše na zemlji, ptice i stoka i zveri i sve što gamiže po zemlji, i svi ljudi. Sve što imaše dušu živu u nosu…” (1. Mojsijeva 7,21.22) Ovi tekstovi pokazuju da su mnogi prevodi ograničeni nedostatkom izraza ili delimičnom pristrasnošću prevodioca tako da se svaki tekst mora pažljivo proučavati, uz molitvu Bogu za vođstvo Svetim Duhom jer jedino tako možemo doći do ispravnih tumačenja Reči koja je Njegovom silom i nadahnuta.

Sledeće što je važno znati da bi ovaj tekst bio ispravno protumačen, jeste šta je bilo sa Isusom nakon što je umro, odnosno gde se On zaista nalazio do časa vaskrsenja. Jedan od tekstova koji govore o tome, nalazi se u 16. Psalmu i Delima apostola: “Jer nećeš ostaviti duše Moje u paklu, niti ćeš dati da Svetac Tvoj vidi truljenje” (Dela 2,27; Psalam 16,10). Ove proročke reči, koje je citirao upravo Petar, svedoče da je “duša” poistovećena sa Samim Isusom, poput slučaja kada je i Adam nazvan “dušom živom.”

Na osnovu uvodnog teksta, pobornici nauke o besmrtnosti duše tvrde da je Isus nakon smrti propovedao u navodnom paklu, dok zbog pogrešno shvaćenog teksta u Evanđelju po Luki 23,43 kažu da je tog dana bio u raju sa razbojnikom, što je suprotno i Njegovom iskazu o tome, datom Mariji nakon vaskrsenja: “Ne dohvataj se do Mene jer se još ne vratih Ocu Svojemu…” (Jovan 20,17). Dakle, prema ovom jasnom iskazu, Isus nije bio u raju do vaskrsenja jer da jeste, video bi i Samog Oca, Koji bi Ga - sasvim je sigurno - dočekao u prisustvu svih nebeskih vojski, kao što je pisano u 24. Psalmu:

Vrata! Uzvisite vrhove svoje

uzvisite se vrata večna

ide Car Slave.

Ko je Taj Car Slave?

Gospod nad vojskama

On je Car Slave.

Činjenica da se Gospod Isus, po Sopstvenoj izjavi, nije vratio Ocu tokom smrti, svedoči da u tom vremenu nije ni sišao Duhom da propoveda “duhovima” iz Nojevog vremena jer Pismo kaže da je bio u “paklu”, odnosno grobu (u originalnom tekstu iz Psalma 16,10 je upotrebljena reč Šeol, što znači: grob, jama ili mesto mrtvih), u kome bi - kao što kaže tekst – istrulio da Ga Otac nije oživeo Duhom. Grob se nalazi dole tako da Isus, očigledno, nije tada sišao Duhom, već je to učinio “nekad”, kada “ne hteše da slušaju kad ih očekivaše Božje trpljenje u vreme Nojevo”. Reč očekivaše takođe svedoči o tome jer pokazuje da ih nakon toga Bog nije očekivao, budući da su Ga potpuno odbacili, jer da je bilo nade za njih, ne bi bilo ni potopa tako da nije bilo svrhe da im se ponovo propoveda, čak i kada bi to bilo moguće. Osim toga, reč je samo o propovedanju nepokajanim grešnicima iz Nojevog vremena, što bi bilo nepravedno u odnosu na one kojima - uslovno rečeno - nije pružena takva mogućnost.

Na kraju, možemo videti šta je Sam Gospod rekao o tome da li je nakon potopa ponovo propovedano onima koji su prezreli Njegovu milost: “A Gospod reče: neće se Duh Moj do veka preti s ljudima, jer su telo; neka im još sto dvadeset godina.” (1. Mojsijeva 6,5) Potvrdu daju i sledeće, nedvosmislene reči Psalmiste: “Eda li će se u grobu propovedati milost Tvoja, i istina Tvoja u truljenju?” (Psalam 88,11)

Javljanje demona u likovima umrlih

Već je dokazano da umrli čekaju Hristov Drugi dolazak, kada će vaskrsnuti u večan život, što znači da su to zapravo demoni - pali anđeli koji uzimaju obličje pokojnika kako bi one koji se ne drže Svetog Pisma održali u pogrešnim ubeđenjima i tako prevarili mnoge, ako je moguće “i izabrane” (Matej 24,24). Videti: 1. Samuilovu 28,6-21. 1. Dnevnika 10,13 i 3. Mojsijevu 20,27. Božja Reč kaže: “Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svog ili kćer kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za takve gadove tera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe. Drži se sasvim Gospoda Boga svog.” (5. Mojsijeva 18,10-13)

Ovaj vid prevare će posebno biti zastupljen u vrlo bliskom vremenu, kada će svet odlučivati između lažne nauke duhovnog Vavilona i istine Svetog Pisma. Zato upoznajmo istinu sada, dok je vreme.

Vaskrsenja

“A u to će se vreme podignuti Mihailo Veliki Knez Koji brani tvoj narod… I u to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi. I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni a drugi na sramotu i prekor večni.” (Danilo 12,1.2)

Ovaj tekst govori o posebnom vaskrsenju, u kojem neće ustati svi, već mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom. To znači da osim ovog, postoji bar još jedno vaskrsenje. Osim toga, po Matejevom zapisu, postojalo je još jedno, takođe posebno vaskrsenje, u kojem su, za razliku od ovog – delimičnog, o kojem govori tekst iz Knjige proroka Danila i Otkrivenja 1,7., ustali samo sveti ljudi: “I grobovi se otvoriše, i ustaše mnoga tela svetih koji su pomrli, i izašavši iz grobova, po vaskrsenju Njegovom, uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima.” (Matej 27,52.53)

Poznato je i da je Isus, tokom Svoje javne službe, kao i posredstvom apostola i dvojice Starozavetnih proroka, vratio u život nekoliko osoba, koje su nakon toga počinule i čekaju vaskrsenje prilikom Njegovog Drugog dolaska. Još jedno, posebno vaskrsenje, doživeo je Mojsije (5. Mojsijeva 34,5.6; Matej 17,1-3; Rimljanima 5,14 i Judina Poslanica 1,9).

Do sada su ispunjeni gotovo svi znaci kraja i Hristovog Drugog dolaska; stoga je sigurno da smo upravo mi taj poslednji naraštaj, koji neće proći dok se sve ne zbude, a kada dođe, ukoliko se nađemo dostojnim, zajedno sa vaskrslim svetima krenućemo “u susret Gospodu na nebo.”

--------------------------------------------------

“Dakle, prilikom Hristovog Dolaska vaskrsavaju samo ‘mrtvi u Hristu’? Gde kaže: samo?”

“Jer će Sam Gospod sa zapovešću, s glasom aranđelovim i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće…” (1. Solunjanima 4,16) Ovde nema ni pomena o vaskrsenju nepravednih prilikom Hristovog dolaska.

“Ne divite se ovome, jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas Sina Božjeg, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskrsenje suda.” (Jovan 5,28.29)

Ova Isusova izjava ne može biti u protivrečnosti sa takođe Njegovim učenjem, koje su izneli apostol Pavle u Poslanici Solunjanima i Jovan u “Otkrivenju”, što znači da se On ovom prilikom slobodno izrazio rekavši da ide “čas” kada će svi koji su u grobovima čuti Njegov glas i oživeti. Pred Bogom je jedan dan “kao hiljadu godina” i “hiljadu godina kao jedan dan” (2. Petrova 3,8), tako da se i tih doslovnih hiljadu godina između dva vaskrsenja (Otkrivenje 20,5), mogu nazvati i časom, što je Gospod i učinio.

Mojsijevo vaskrsenje

Kada je reč o Mojsiju, i u njegovom slučaju može biti govora samo o vaskrsenju: “I umre onde Mojsije, sluga Gospodnji u zemlji moavskoj po reči Gospodnjoj. A pogrebe ga Gospod u dolini u zemlji moavskoj prema Vet-Fegoru, i niko ne dozna za grob njegov do današnjega dana.” (5. Mojsijeva 34,5.6) “A Mihailo Aranđel, kad se prepiraše s đavolom i govoraše za telo Mojsijevo…” (Juda 9. stih)

Po svedočanstvu apostola Jude, Sotona se protivio Mojsijevom vaskrsenju, želeći da ga zadrži u okovima smrti, posebno zbog činjenice da je Mojsije bio prvi zatočenik smrti koji je trebao da bude oslobođen, o čemu svedoči drugi Hristov apostol - Pavle: “Nego carova smrt od Adama tja do Mojsija…” (Rimljanima 5,14)

Delimično vaskrsenje

Obećanje dato Kajafi: “Otsele ćete videti Sina čovečijega gde… ide na oblacima nebeskim” (Matej 26,64), ispuniće se na kraju, kada će oni koji su učestvovali u Njegovom raspeću, u posebnom vaskrsenju biti vraćeni u život kako bi videli Njegov slavni Dolazak, o čemu je reč u sledećim tekstovima: “A u to će se vreme podignuti Mihailo Veliki Knez Koji brani tvoj narod; i biće žalosno vreme kakvog nije bilo od kako je naroda do tada; i u to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi. I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se; jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni.” (Danilo 12,1.2)

Na osnovu 20. poglavlja Knjige Otkrivenja, poznato je da postoje dva osnovna vaskrsenja: prvo, u kojem svi pravednici ustaju u večan život, osim Mojsija i onih koji su vaskrsnuti prilikom Hristovog vaskrsenja, dok u drugom ustaju svi nepokajani grešnici iz svih vremena. Između tih vaskrsenja postoji raspon od hiljadu godina (Otkrivenje 20,5.6). Prema ovim tekstovima, vaskrsenja pravednih i nepravednih su odvojena dok u pomenutom tekstu iz Knjige proroka Danila nema govora o odvojenim vaskrsenjima već je rečeno da će “mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom” ustati; dakle, ne svi - kako bi moralo biti da je reč o odvojenim vaskrsenjima, koja su opisana u Otkrivenju, što znači da je ovde reč o posebnom - takozvanom delimičnom vaskrsenju, u kojem ustaju počastvovani pravednici da već izdaleka posmatraju Hristov Dolazak, kao i oni koji su odgovorni za Njegovu smrt: “Eno, ide s oblacima, i ugledaće Ga svako oko, i koji Ga probodoše; i zaplakaće za Njim sva plemena zemaljska. Da, zaista.” (Otkrivenje 1,7)