BOŽJI ZAKONI

BOŽJI ZAKONI

Sveto Pismo pravi razliku između zakona koji su različiti ne samo po važnosti, već i trajnosti:

Ceremonijalni zakon je bio privremen:

“I izbrisavši pismo uredbe koja beše protiv nas, i uzevši to sa srede prikova ga na krst… koje je sve bilo sen od onoga što šćaše da dođe, i telo je Hristovo.” (Kološanima 2,14-17)

“Jer kad se promeni sveštenstvo mora se i zakon promeniti…” “I još je više poznato da će po redu Melhisedekovu Drugi Sveštenik postati.” “Tako se ukida pređašnja zapovest, što bi slaba i zaludna.” “Jer takav nama trebaše Poglavar sveštenički… Kojemu nije potrebno svaki dan, kao sveštenicima, najpre za svoje grehe žrtve prinositi, jer On ovo učini jednom, kad Sebe prinese. Jer zakon postavlja ljude za sveštenike koji imaju slabost; a reč zakletve koja je rečena po zakonu, postavi Sina vavek Savršena.” (Jevrejima 7,12.26,28)

Moralni Zakon je večan i nepromenljiv:

“Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju Zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore.” (Rimljanima 2,11)

“Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava Zakonu Božjemu niti može.” (Rimljanima 8,7)

“A znamo da je Zakon dobar ako ga ko drži kao što treba.” (1. Timotiju 1,8)

“Tako je dakle Zakon svet i Zapovest sveta i pravedna i dobra.” (Rimljanima 7,12)

Moralni i ceremonijalni Zakon

Deset svetih Zapovesti je Sam Bog napisao na kamenim pločama, koje su stavljene u poseban kovčeg: “U to vreme reče mi Gospod: Isteši dve ploče od kamena kao što behu prve... i istesah dve ploče od kamena, kao što behu prve, i iziđoh na goru sa dvema pločama u ruci. I napisa na tim pločama što beše prvo napisao, deset reči... i vrativ se siđoh s gore, i metnuh ploče u kovčeg...” (5. Mojsijeva 10,1-5)

Mojsijev zakon je, svakako, napisao Mojsije, i stavljen je pored kovčega: “I kad napisa Mojsije reči ovoga zakona u knjigu, sve do kraja, zapovedi Mojsije Levitima, koji nošahu kovčeg Zaveta Gospodnjega, govoreći: Uzmite ovu Knjigu zakona, i metnite je pored kovčega Zaveta Gospoda Boga svojega...” (5. Mojsijeva 31,24-26)

Kada imamo u vidu ove činjenice, onda je još jasnije da je na saboru opisanom u 15. poglavlju “Dela apostola” bilo reči isključivo o Mojsijevom zakonu a ne i o Božjem, koji je večan i nepromenljiv: “Onda ustaše neki od jeresi farisejske koji behu verovali, i govorahu da ih valja obrezati, i zapovediti da drže zakon Mojsijev.” (Dela 15,5) O ovoj razlici govori i apostol Pavle, koji pitanje obrezanja vezuje za Mojsijev Zakon: “Obrezanje je ništa, i neobrezanje je ništa; nego držanje Zapovesti Božjih.” (1. Korinćanima 7,19) Dakle, Božji Zakon je i u Novozavetnom periodu na snazi u istom sastavu:

“Ne mislite da Sam Ja došao da pokvarim Zakon ili Proroke: Nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: Dokle nebo i Zemlja stoje, neće nestati ni najmanjega slovca niti jedne title iz Zakona dok se sve ne izvrši. Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih Zapovesti, najmanji nazvaće se u Carstvu Nebeskom…” (Matej 5,17-19) “Jer koji sav Zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve.” (Jakov, 2,10)

“A znamo da je Zakon dobar ako ga ko drži kao što treba.” (1. Timotiju 1,8)

“Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju Zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore.” (Rimljanima 2,11)

--------------------------------------------------

“ ‘Nisam došao da ukinem zakon, nego da ispunim’. O kom zakonu ovde govori Hristos?”

Ti tekstovi su sasvim pristrasno protumačeni, jer je jasno da obredni zakoni, koji takođe sačinjavaju Toru, neće stajati dokle i samo nebo i Zemlja, kako je Gospod jasno rekao, već samo Dekalog može biti večan. To pokazuje i ispravno tumačenje teksta iz 5. poglavlja Evanđelja po Mateju, do kog se lakše dolazi kada znamo da izraz zakon ima različite primene, koje su zastupljene i u Novozavetnoj terminologiji, tako da mora biti praćen kontekst da bi se znalo o kom se Zakonu radi u određenom tekstu. I Sam Gospod je ovim izrazom označavao različite pojmove, tako da se mogu zapaziti sledeće podele:

Primer kada izraz zakon označava Bibliju: “Ali da se zbude reč napisana u zakonu njihovom: ‘Omrznuše na Mene ni za što’ ” (Jovan 15,25). Tekst kojeg Isus pominje, nalazi se u Psalmu 35,19., što znači da je tom prilikom celo Pismo nazvao zakonom, a tako su se izražavali i Jevreji, zbog kojih je i On to učinio, prilagođavajući se njihovim shvatanjima (Vidi: Jovan 12,34 i 1. Korinćanima 14,21).

U drugim slučajevima se taj izraz odnosi na: Petoknjižje (Tora): Luka 24,44; Jovan 1,45; Dekalog: Rimljanima 2,13.22.23; 7,13; Obredni zakon: Kološanima 2,14-17. To su osnovne podele a ima ih još. Da bi se znalo o kom zakonu je reč u određenom tekstu, treba posmatrati kontekst i imati u vidu ove podele.

Kada, imajući ovo na umu, čitamo Isusove reči iz 5. poglavlja Evanđelja po Mateju, od 17. stiha nadalje, onda nije teško uvideti da je tom prilikom govorio o Dekalogu, jer odmah nakon izjave da će Zakon večno stajati poručuje učenicima da moraju biti pravedniji od fariseja i zatim navodi Zapovesti koje čine Dekalog, da bi tek od 31. stiha govorio o braku i drugim pitanjima morala. Osim toga, uvek treba imati u vidu da su svi Zakoni koje je Bog propisao i predao ih Mojsiju dati za bolje razumevanje sveobuhvatnosti Dekaloga, tako da kako god da tumačimo ove Hristove reči ne možemo reći da se ne odnose na Deset Zapovesti.

--------------------------------------------------

Što se tiče izraza “pod Zakonom”, on se odnosi na one koje Zakon osuđuje, jer ga krše, dok za one, koji ga - opravdani Hristovom milošću - drže, Božja Reč kaže: “Nikakva dakle sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu.” (Rimljanima 8,1)

Ponavljam da to ni u kom slučaju ne znači da možemo i dalje da prestupamo Božji Zakon, uzdajući se u Hristovu žrtvu pomirenja, jer za namerno i pritom uporno kršenje Zapovesti nema oproštenja: “Jer kad mi grešimo navalice pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za greh.” (Jevrejima 10,26) “Jer koji sav Zakon održi a sagreši u jednom, kriv je za sve.” (Jakov 2,10) “Kvarimo li dakle Zakon verom? Bože sačuvaj! Nego ga još utvrđujemo.” (Rimljanima 3,31)

Naredni tekstovi otkrivaju značenje ovog izraza: “Jer greh neće vama ovladati, jer niste pod Zakonom nego pod blagodaću. Šta dakle? Hoćemo li grešiti kad nismo pod Zakonom nego pod blagodaću? Bože sačuvaj!” (Rimljanima 6,14.15) “A znamo da je Zakon dobar ako ga ko drži kao što treba.” (1. Timotiju 1,8)

--------------------------------------------------

Kada je reč o navedenim poglavljima iz Poslanice Rimljanima (7; 8), potreban je, kao i prilikom svakog proučavanja Božje Reči, pristup koji je oslobođen predrasuda da bismo, kao nekada iskreni Verijanci, “istraživali po Pismu” i mogli videti šta ono zaista govori (Dela 17,11). Kada tako činimo, onda neminovno dolazimo do zaključka da izraz “umrli Zakonu” (Rimljanima 7,4) znači da on više nema vlast nad onima koji su opravdani Hristovom pravednošću i žive u skladu sa Zakonom, kao što stoji napisano u 1. stihu 8. poglavlja: “Nikakva dakle sad nema osuđenja onima koji su u Hristu Isusu i ne hode po telu nego po Duhu”. U istom značenju Pavle upotrebljava i izraz “slobodni od Zakona”, jer su iskreni pokajnici slobodni od osude Zakona - sve dok žive u skladu sa svim Zapovestima koje ga sačinjavaju. Dalje, Pavle u 7. stihu jasno kaže da ako nema Zakona nema ni greha, što je još jedan dokaz u prilog večnosti i nepromenljivosti Zakona jer da je ukinut, onda, po ovoj nedvosmislenoj Pavlovoj izjavi, nema ni greha, a samim tim ni potrebe za Spasiteljem ali to, naravno, nije moguće.

Naredna Pavlova izjava, koja se često netačno tumači, nalazi se u 8. poglavlju: “Jer zakon Duha koji oživljava u Hristu Isusu, oprostio me je od zakona grehovnog i smrti. Jer što Zakonu beše nemoguće, jer beše oslabljen telom…” (8,3) Naime, sporan je izraz “zakon grehovni”, čije značenje je rasvetljeno u narednim stihovima: “Jer imam radost u Zakonu Božjem po unutrašnjem čoveku; ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se suproti zakonu uma mojega, i zarobljava me zakonom grehovnim koji je u udima mojim.” (Rimljanima 7,22-23) Dakle, vidimo da se taj izraz odnosi na urođenu grešnost, koja se ponaša po određenoj zakonitosti, koja se ničim ne može poništiti osim Božjom silom (Vidi i: 7,5).

Ispravnost ovog tumačenja potvrđuju sledeće Pavlove reči, koje nedvosmisleno svedoče o večnosti i nepromenljivosti Božjeg Zakona: “Tako dakle ja sam umom svojim služim Zakonu Božjem…” (7,25). Zapazimo da ne govori o službi Hristovom Zakonu* već Božjem - onom za koga pojedinci tvrde da je ukinut i zamenjen Hristovim. “Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava Zakonu Božjem, niti može.” (8,5) (*Razlikovanje Hristovog i Božjeg Zakona je uslovno jer je reč o istom.)

Diskusija o Zakonu

“To ne može da važi nikako za ljude iz Starog Zaveta, jer oni - Jevreji, jesu bili podređeni Zakonu i takav je bio njihov ‘savez’ sa Bogom, na osnovu Zakona. Čitava ideja da smo mi umrli nastaje tek sa Hristovom smrću na krstu, jer smo u Njemu takođe razapeti, i umrli smo na krstu.”

….., teško je verovati da nakon svih objašnjenja iznosiš ovakvu tvrdnju, zato što nauka o spasenju nikada nije promenjena! Spasenje je, naime, i u Starom Savezu bilo samo u Hristu; dakle, jedinu razliku, zbog koje se Pavle ovako izražava, predstavlja činjenica da su Jevreji opravdavani verom u Hrista Koji će doći i umreti za spasenje ljudskog roda dok se mi spasavamo verom u Istog Spasitelja Koji je u međuvremenu došao i ispunio Starozavetno obećanje tako da, kao što nijedan dokument nije punovažan dok se ne zapečati, ni spasenje nije bilo zapečaćeno sve do trenutka kada je Isus, na krstu, izgovorio reči: “Svrši se.”

Samo zato apostol Pavle kaže i da je držanje Zapovesti u Starozavetnom dobu predstavljalo “službu smrti” (2. Korinćanima 3,7) jer bez Spasitelja, Koji, tada, još uvek nije zapečatio Zavet Svojim pravednim životom i smrću, praktično nije bilo spasenja pa je Zakon u tom vremenu osuđivao ljude na smrt dok su oni spasenje primali još uvek samo uslovno - verom u Spasitelja Koji će doći, jer je postojala mogućnost da On ne održi Zakon, zbog čega je i Stari Savez dobio na snazi (spasenje je tada i praktično ostvareno) tek Hristovom smrću i pobedom nad grehom, potvrđenom i Njegovim slavnim vaskrsenjem iz mrtvih. “Isus Hristos juče je i danas Onaj Isti i vavek.” “I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba i Sin čovečiji da se podigne, da nijedan koji Ga veruje ne pogine nego da ima život večni.” (Jevrejima 13,8. Jovan 3,14.15)

Pavlove reči: “Što Zakonu ne beše moguće, jer beše oslabljen telom…” (Rimljanima 8,3), znače upravo to što je sada objašnjeno, kao i u temi pod naslovom: “O ‘službi smrti’ - Istina i zablude” - da držanje Zakona pre Hrista nije spasavalo jer je telo oslabljeno grešnošću tako da su Zakonom svi osuđeni na smrt, do dolaska Onoga Koji ga je održao savršeno i “učinio velikim i slavnim” (Isaija 42,21), čime je uspostavljen bolji Savez, jer je tada i formalno stečeno pravo da Zakon, koji je do tada (takođe samo formalno zbog činjenice da Hristos još nije došao) stajao na kamenim pločama, bude upisan u srca, zbog čega Novi Zavet biva “bolji” od starog dok je, praktično, taj Zakon bio upisan i u srca pravednika iz Starozavetnog doba, koji su takođe opravdavani samo verom (Avakum 2,4).

Ista srž se provlači i u Poslanici Korinćanima, gde Pavle kaže da je Hristos Prvenac (“Novina”) iz mrtvih, i pored činjenice da je Mojsije vaskrsnuo pre njega, kao i dva dečaka i jedan pokojnik koji je oživeo u dodiru sa Jelisijevim telom. Naime, da nije Hristovog vaskrsenja, koje je tada još uvek stajalo u budućnosti (a bilo je moguće da ne dođe do njega), ni ti pravednici iz Starozavetnog doba ne bi vaskrsnuli. Zato je Hristos Prvenac iz mrtvih, bez obzira na redosled pomenutih vaskrsenja. Ponavljam da je samo zato Novi Savez bolji dok je, praktično, reč o istom, koji je sada potvrđen i formalno i praktično. “Kvarimo li dakle Zakon verom? Bože sačuvaj! Nego ga još utvrđujemo!” (Rimljanima 3,31)

--------------------------------------------------

“Brate Milane, ako smo na istom mi u Hristu a oni pre Hrista, kako objašnjavaš da Hristos govoreći o Jovanu Krstitelju - hvali ga ali kaže da je i najmanji u Carstvu nebeskom veći od njega? Zar ne pravi razliku upravo između ta dva saveza? Po Zakonu i po milosti?”

Brate ….., da li ovom izjavom tvrdiš da su se Jevreji spasavali držanjem Zakona a ne Hristovom milošću, jer izgleda kao da to tvrdiš? U prošlim javljanjima, dao sam detaljno objašnjenje potkrepljeno Biblijskim argumentima - da su i Jevreji spasavani isključivo verom u Hrista: Avakum 2,4; Jovan 3,14.15. U prilog tome ide i sledeći, nedvosmislen tekst: “Ali neću vam zatajiti braćo da očevi naši… svi jedno piće duhovno piše; jer pijahu od Duhovne Stene Koja iđaše za njima; a Stena beše Hristos.” (1. Korinćanima 10,1.4)

I da nema ove izjave, nedvojbeno je da je Isus Jedini Spasitelj - da samo verom u Njega možemo biti spaseni jer smo svi rođeni sa grešnim sklonostima, zbog čega smo postali i prestupnici tako da se niko ne može spasti samo držanjem Zakona. Dalje, tekst apostola Pavla iz 3. poglavlja 2. Poslanice Korinćanima takođe govori da se Jevreji nisu spasavali držanjem Zakona i da im je, štaviše, držanje Zakona bez Hrista predstavljalo “službu smrti” dok verom u Hrista (držanje Zakona) postaje mnogo uzvišenija “služba Duha u slavi”.

--------------------------------------------------

“Zakon nema pravo nad novim stvorenjima u Hristu iako nije ukinut... Dakle pitanje bi bilo: Da li tvrdite da Zakon ima vlast, pravo nad novim stvorenjima u Hristu, rođenim od Svetog Duha, nanovo rođenim?”

Ne, on nema vlast nad nanovo rođenima ali je važno znati šta podrazumevamo pod vlašću Zakona? Ono što Sveto Pismo govori jeste da Zakon nema vlast nad onima koji su verom prihvatili Hristovu savršenu poslušnost Zakonu, koja im se pripisuje kada se za svoje nesavršeno držanje Zakona iskreno kaju ali to ne znači da ga mogu dalje prestupati jer za svaki prekršaj Deset Zapovesti prekršilac ponovo dolazi pod “vlast Zakona” a to jasno govori da se on mora držati jer bi bilo licemerno da ga stalno prestupamo, makar i u jednoj tački, uzdajući se u činjenicu da smo nanovo rođeni i da je Bog Milostiv! Zato i stoje Pavlove nedvosmislene reči: “Kvarimo li dakle Zakon verom? Bože sačuvaj! Nego ga još utvrđujemo!” (Rimljanima 3,31) “A znamo da je Zakon dobar ako ga ko drži kao što treba.” (1. Timotiju 1,8)

Isto se odnosi i na izraz “pod Zakonom”; kada prekršimo neku Zapovest mi smo “pod njim”, a kada ga Božjom silom držimo - nismo.

Dve najveće Zapovesti

“...Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i proroci.” (Matej 22,37-40)

Kao što je poznato, Božji Zakon je podeljen na Deset zapovesti (2. Mojsijeva 20), od kojih prve četiri određuju odnos prema Bogu a preostalih šest prema bližnjima, i ako kršimo makar jednu od ovih Zapovesti, pravdajući se time da je ljubav jedino što se traži od nas, da li možemo da budemo Hrišćani?

Pod zapovest: “Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom”, spadaju prve četiri Zapovesti Dekaloga:

1. “Ja Sam Gospod Bog tvoj… Nemoj imati drugih bogova uza Me.”
2. “Ne gradi sebi lika rezana, niti kakve slike… nemoj im se klanjati niti im služiti…”
3. “Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega…”
4. “Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ. Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A Sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla…” “…A Sedmi je dan Subota…” (2. Mojsijeva 16,26; 31,15)

Dakle, ko zaista voli Boga neće kršiti nijednu od ovih Zapovesti, jer koju bi mogao da krši a da pritom bude ispravan?

Pod drugu zapovest: “Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe”, spadaju ostale Zapovesti Dekaloga:

     5.  “Poštuj oca svojega i mater svoju…”
     6.  “Ne ubij.”
     7.  “Ne čini preljubu.”

     8.  “Ne kradi.”
     9.  “Ne svedoči lažno...”
    10. “Ne poželi… išta što je bližnjega tvojega.”

Jasno je da ako volimo svoje bližnje, nećemo kršiti nijednu od ovih Zapovesti, jer “koji govori: poznajem Ga, a Zapovesti Njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema; A koji drži reč Njegovu, u njemu je zaista ljubav Božja savršena; po tom poznajemo da smo u Njemu.” (1. Jovanova 2,4.5)

Božji Zakon je nepromenljiv

“Zakon je Gospodnji savršen; krepi dušu…” (Psalam 19,7)

“...Verne su sve zapovesti Njegove; tvrde su za vavek veka…” (Psalam 111,7.8)

“Ne mislite da Sam Ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoje, neće nestati ni najmanjega slovca niti jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši. Ako ko pokvari jednu od ovih najmanjih zapovesti, najmanji nazvaće se u Carstvu Nebeskom... jer vam kažem da ako ne bude veća pravda vaša nego književnika i fariseja, nećete ući u Carstvo nebesko.” (Matej 5,17-20) “Jer koji sav Zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve. Jer Onaj Koji je rekao: Ne čini preljube, rekao je i: Ne ubij. Ako dakle ne učiniš preljube a ubiješ, postao si prestupnik Zakona. Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će Zakonom slobode biti suđeni.” (Jakov, 2,10-12)

Božji Zakon, sačinjen od Deset svetih Zapovesti (2. Mojsijeva 20), koje je Bog Lično objavio a potom i zapisao na kamenim pločama - prikladnom simbolu večne važnosti Zakona (5. Mojsijeva 4,12.13), predstavlja jedinstven i nepromenljiv Ustav Njegove vladavine nad celim Svemirom i - kao takav - poseban izraz Njegovog karaktera, čija je nepromenljivost svojstvena samo Njemu: “Jer Ja, Gospod, ne menjam se” (Malahija 3,6).

Večna važnost i nepromenljivost Božjeg Zakona je u Svetom Pismu jasno izložena i podržana činjenicom da Savršeni i Svemogući Bog ne bi bio To što jeste kada bi objavio Zakon kojeg bi, iz bilo kog razloga, morao da menja ili ukida. Stoga je još čudnije uverenje, ili bar tvrdnja mnogih Hrišćana, da je Bog ukinuo ili promenio Svoj Zakon, čija je nepromenljivost potvrđena i smrću Spasitelja sveta - Gospoda Isusa Hrista, jer da se Zakon mogao promeniti ili ukinuti, On ne bi morao da položi život zbog naših prekršaja Zakona, budući da bi ukidanjem ili promenom Zakona nestalo greha i krivice “jer kroz Zakon dolazi poznanje greha.” (Rimljanima 3,20)

Za razliku od večne važnosti Zakona, koja se manje osporava, pitanje koje se znatno češće povlači je njegova nepromenljivost, koje se, uglavnom, odnosi na Četvrtu zapovest - Zapovest o svetkovanju Sedmog dana u sedmici - Subote, jer mnogi Hrišćani odbijaju poslušnost Bogu u ovoj Zapovesti, za šta postoji više različitih opravdanja, koja, kada se iole ozbiljno razmišlja, ne mogu da opstanu. Već naveden, i prvi iz mnoštva razloga za to je činjenica da je Bog Savršen i da i Njegov Zakon može biti samo takav, kao što je i pisano: “Zakon je Gospodnji savršen; krepi dušu…” (Psalam 19,7).

Važnost ostalih Zapovesti, koje regulišu čovekov odnos sa Bogom i bližnjima, je uglavnom neosporna jer je njihov karakter takav da bi pokušaj obezvređivanja njihove večne važnosti predstavljao očigledno nerazuman čin a jedini argument za promenu ili ukidanje Zapovesti o svetkovanju Sedmog dana u sedmici predstavlja pogrešno tumačenje teksta iz Poslanice Kološanima 2,16.17., u kom, apostol Pavle, između ostalog, navodi i “Subote” koje su “sen onoga što šćaše da dođe a telo je Hristovo”, međutim, uz već pomenute argumente u prilog važnosti svih (Deset) Zapovesti, ovom stavu protivreči više nelogičnosti, jer da je Bog i mogao da objavi nesavršen Zakon, iz kojeg bi, nakon određenog vremena, izbrisao neku Zapovest, čudno je da bi to učinio upravo sa onom koju je najčešće isticao - koja je Njegov pečat: Jezekilj 20,20.

Sledeća nelogičnost je tvrdnja protivnika svetkovanja Subote da bi jedna Božja Zapovest mogla da bude ukinuta ili promenjena bez Njegove zapovesti o tome već samo jednom i mnogima nejasnom izjavom apostola Pavla, jer da se Njegov Zakon i mogao ukinuti ili promeniti, to bi On Lično učinio - upravo onako kako ga je i objavio.

Osim toga, pitanje držanja Božjeg Zakona je tako sušto u učenju Svetog Pisma da bi o promeni njegove važnosti ili celovitosti morao da postoji veći broj jasnih i nedvosmislenih tekstova ali to, naravno, nije moguće, i osim tekstova koji govore o ukidanju ceremonijalnog, odnosno Mojsijevog zakona, nema nijedne reči o tome već Božja Reč jasno uči da je Njegov Zakon večan i nepromenljiv.

Uslov spasenja

“Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.” (Isaija 8,20)

“Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju Zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore…” (Rimljanima 2,13)

“Jer telesno mudrovanje neprijateljstvo je Bogu, jer se ne pokorava Zakonu Božjem, niti može.” (Rimljanima 8,5)

“A znamo da je Zakon dobar ako ga ko drži kao što treba.” (1. Timotiju 1,8)

“Tako dakle ja sam umom svojim služim Zakonu Božjem…” (Rimljanima 7,25)

“Jer imam radost u Zakonu Božjem…” (Rimljanima 7,22)

“Tako je dakle Zakon svet i zapovest sveta i pravedna i dobra.” (Rimljanima 7,12)

“I po tom razumesmo da Ga poznasmo, ako zapovesti Njegove držimo. Koji govori: poznajem Ga, a zapovesti Njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema; a koji drži reč Njegovu, u njemu je zaista ljubav Božja savršena. Po tom poznajemo da smo u Njemu. Koji govori da u Njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je On hodio.” (1. Jovanova 2,3-6)

“I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije sa ostalim semenom njezinim, koje drži Zapovesti Božje, i ima svedočanstvo Isusa Hrista.” (Otkrivenje 12,17)

“Ovde je trpljenje svetih, koji drže Zapovesti Božje i veru Isusovu.” (Otkrivenje 14,12)

“Blago onima koji tvore Zapovesti Njegove, da im bude vlast na drvo života, i da uđu na vrata u grad.” (Otkrivenje 22,14)

Držanje Zakona i savršenstvo karaktera

“Ljudi su svesni, bar oni iskreni, da se Zakon ne može držati.”

Ova izjava je u suprotnosti sa naukom Svetog Pisma o držanju Božjeg Zakona, koje je, zaista, kako si rekao, “posledica odnosa sa Bogom”:

“Budite vi dakle savršeni kao što je Savršen Otac vaš Nebeski.” (Matej 5,48)

“I po tom razumesmo da Ga poznasmo, ako Zapovesti Njegove držimo. Koji govori: Poznajem Ga, a Zapovesti Njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema; a koji drži reč Njegovu, u njemu je zaista ljubav Božja savršena. Po tom poznajemo da smo u Njemu. Koji govori da u Njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je On hodio.” (1. Jovanova 2,3-6)

“I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije sa ostalim semenom njezinim, koje drži Zapovesti Božje, i ima svedočanstvo Isusa Hrista.” (Otkrivenje 12,17)

Najveća optužba koju Sotona iznosi protiv Boga je upravo ta - da je nepravedan i da se Njegov Zakon ne može držati, što je jedan od dva najveća razloga zašto je Isus uzeo ljudsko obličje: “Gospodu beše mio radi pravde Njegove, učini Zakon velikim i slavnim.” (Isaija 42,21) Da se Zakon ne može držati, Bog ga ne bi dao. Tekstovi koji slede daju odgovor na pitanje kako ga možemo držati:

“Sve mogu u Isusu Hristu Koji mi moć daje.” (Filibljanima 4,13)

“Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno.” (Filibljanima 2,13)

Dakle, istina je da smo nemoćni da držimo Božji Zakon, jer je greh postao deo naše prirode, ali, ako smo se za sve grehe iskreno pokajali u ime Isusa Hrista, i ako se svakog dana molimo Bogu da nas On promeni Svojom svemogućom silom, On će to sigurno uraditi, jer nije položio život da bi nas spasavao sa našim gresima, već od njih: “Zaista, zaista vam kažem: da je svaki koji čini greh rob grehu, a rob ne ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek. Ako vas dakle Sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni.” (Jovan 8,34.35) Pismo nam, dakle, jasno govori da bez savršenstva karaktera nema spasenja onima koji ga poznaju (Sveto Pismo) i zato, ako nam je stalo do izbavljenja, tražimo Gospoda i molimo Ga da nas očisti od svakog greha. “Imajući dakle ova obećanja, o ljubazni! Da očistimo sebe od svake poganštine tela i duha, i da TVORIMO svetinju u strahu Božjemu.” (2. Korinćanima 7,1)

--------------------------------------------------

“U najboljem slučaju, grešimo i kajemo se: ‘Gospode, oprosti mi!’ A ako kažemo da ne grešimo, Poslanica Jovanova kaže da smo lažovi (početak).”

Taj se tekst, iz Jovanove Poslanice, odnosi samo na one koji tvrde da nikada nisu sagrešili jer, u istoj Poslanici, Jovan beleži sledeće, vrlo važne reči:

“Koji god u Njemu stoji ne greši; koji god greši ne vide Ga niti pozna.” 

“Koji je god rođen od Boga ne čini greha… i ne može grešiti, jer je rođen od Boga.” (1. Jovanova 3,6.9)

--------------------------------------------------

“A i vi koji držite Deset Zapovesti, ako ste iskreni, priznaćete da samo pokušavate - da ne uspevate apsolutno, a to je ono što Zakon traži.”

Sveto Pismo svedoči da je tokom istorije bilo osoba koje su dostigle savršenstvo karaktera i da će ih najviše biti upravo u ovom - poslednjem vremenu jer je za 144.000 zapečaćenih rečeno da će biti “bez mane” (Otkrivenje 14,5). Enoh i Ilija su trebali ne samo da dostignu savršenstvo karaktera kako bi bili vazneti na Nebo a da ne okuse smrt već su morali i da ga održe, jer je to uslov za vaznesenje bez potpadanja pod vlast smrti: “Nego carova smrt, od Adama tja do Mojsija, i nad onima koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam, koji je prilika Onoga Koji šćadijaše doći.” (Rimljanima 5,14) Ovaj tekst govori da je smrt carovala i nad onima koji nisu sagrešili kao Adam, koji je u stanje greha prešao iz stanja savršenstva. To pokazuje veznik i, koji govori da je smrt, jer je Bog tako odlučio, ipak carovala i nad onima koji nakon dostizanja savršenstva nisu ponovo sagrešili.

“Dakle vraćam se na istu tvrdnju više puta: Mi imamo ‘Zakon Hristov’, koji je upisan na našim srcima, i to zahteva vođstvo Svetog Duha. Nije dovoljno: ‘Ne čini to, ne čini ovo’...”

Brate, Hristov Zakon je, u stvari, Božji Zakon, jer je On Bog. Sam je izjavio da dok stoje nebo i Zemlja “neće nestati niti jedne title iz Zakona”. (Matej 5,17.18) Dakle, Zakon je i nepromenljiv  - uvek je iste vrednosti, kako u Starozavetnom, tako i u Novozavetnom dobu.

--------------------------------------------------

Svakako da ne moramo (niti možemo) odmah da budemo savršeni da bismo bili spaseni a u nekim slučajevima, kao što je (zbog nedostatka vremena) bilo sa razbojnikom na krstu, nije ni moguće dostići to stanje. Ostvarenje savršenstva je proces i zato Božja Reč govori o dostizanju tog cilja. Sledi deo diskusije sa jednim bratom, koja je vođena na ovu temu:

“Što se tiče tekstova iz Jovanove Poslanice… koji se odnose na rođene od Boga, tu se govori o tome da ti ljudi ne greše permanentno, stalno, ponavljajući i opravdavajući greh. Oni čine greške u procesu posvećenja, ali oni mrze greh i predaju ga. Oni su savršeni u Hristu, a On čini da to postanu i u karakteru.”

Ovo tumačenje bi bilo potpuno ispravno kada bi se izraz “rođen od Boga” razumevao samo tako kao što ga ti predstavljaš. Potpunu istinu o tome nam samo Pismo može pokazati, koje je nedvosmisleno i po tom pitanju jer rođen od Boga, u najpunijem smislu je onaj čovek koji - kao što i stoji u tekstovima koje sam naveo - ne čini greh dok ga oni koji su na putu ka savršenstvu, iako nenamerno i sa kajanjem, povremeno ipak čine. Da nije tako, Božja Reč ne bi govorila o dostizanju savršenstva. Kada Bog nešto čini, On to čini do kraja - ne ostavlja posao nedovršenim a on je nedovršen ako se greh još uvek čini. On kaže: “Evo sve novo tvorim.” (Otkrivenje 21,5) “Zato ako je ko u Hristu, nova je tvar: staro prođe, gle, sve novo postade.” (2. Korinćanima 5,17) Ni na 144.000 pečat neće biti stavljen dok ne budu u svemu čisti i okušani i na njima će se reči: “Koji je god rođen od Boga ne čini greha... i ne može grešiti”, najjasnije ispuniti jer će održati Zakon i u vremenu kada im se greh ne bi mogao izbrisati pošto u vremenu izlivanja sedam zala neće biti Posrednika za oproštenje greha, osim što će verni i dalje primati silu Duha kako bi ostali u zajednici sa Hristom jer se bez Njega ni savršenstvo ne može održati (Jovan 15,5).

--------------------------------------------------

Sveto Pismo uči da oni koji znaju Božje Zapovesti, pošto su verom prihvatili Hristovu pravednost, koja im se pripisuje iskrenim pokajanjem za sve grehe, trebaju da ih drže silom Svetog Duha. Takvima je hod ka savršenstvu uslov spasenja jer oni koji se olako odnose prema Božjem Zakonu neće ući u večan život.

Ako svakog dana imamo čvrstu zajednicu sa Bogom, ako se molimo i proučavamo Bibliju sa iskrenom željom da Ga sve više upoznajemo i bivamo sve sličniji Njemu, moleći Ga da nas Svojom svemogućom silom potpuno promeni, On će to i učiniti. “Ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće.” (Matej 19,26) Oslonimo se na ovo sigurno obećanje.

--------------------------------------------------

“I On je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristova; dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove.” (Efescima 4,8-13)

Pavle, kao što smo videli, otvoreno govori o dostizanju mere rasta visine Hristove; stoga se taj tekst ne može dvosmisleno tumačiti. Isto je rekao i Sam Gospod Isus: “Budite vi dakle savršeni, kao što je Savršen Otac vaš Nebeski” (Matej 5,48). Naravno, ove reči ne znače da možemo dostići puninu Božje neizmerne ljubavi ali kao što je Nebeski Otac Bezgrešan, takvi trebamo i mi da budemo.

Pobeda nad grehom

Iskustva svih Hrišćana koji su zaista išli stazom posvećenja govore da Bog i naše karaktere otkriva postepeno i da duhovni napredak treba da prati otkrivenja moralnog stanja.

Nakon ispoljavanja određene slabosti, naš udeo je da se za to pokajemo i u ime Isusa Hrista zatražimo silu Svetog Duha, kojom će ta slabost biti odstranjena - uzastopnim pobedama u većem broju iskušenja, nakon čega se, umesto mane, stvara vrlina, koja se potom i zapečaćuje istom - svemogućom silom Svetog Duha.

Isti princip važi za sve karakterne mane, koje se pobeđuju postepeno - sve jačim iskušenjima, kojima Gospod brusi naše karaktere dok im sjaj ne postane takav da se Sveti Hristov Lik može odraziti u njima, čime se ispunjava osnovni cilj svakog iskrenog Hrišćanina - savršenstvo karaktera.