SPASENJE

SPASENJE

Poznavanje istine i spasenje

“Da li je moguće, na osnovu dosadašnjih diskusija, doneti zaključak šta je istina, jer na temi dole: ‘Da li je istina presudna za spasenje’, gotovo svi rekoste da jeste, ali problem je to što svi mislite da imate istinu, a one vam se razlikuju. Niko nije odgovorio na pitanje: da li će se spasti svi koji su iskreni, revni i verni u svojoj veri, pa iako je malo ili više iskrivljena?  Ili će se spasti samo oni koji budu imali i držali stvarno istinu?”

“Tada Isus govoraše… ako vi ostanete na Mojoj besedi, zaista ćete biti učenici Moji. I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.” (Jovan 8,31.32) “Zakon i svedočanstvo tražite. Ako li ko ne govori tako, njemu nema zore.” (Isaija 8,20)

Tekstovi koji slede, daju odgovor na pitanje kako se istina razlikuje od neistine: “Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga…” (Jovan 7,17) “A telesni čovek ne razume što je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda. Duhovni pak sve razgleda…” (1. Korinćanima 2,14.15)

Budući da su ove izjave jasne, treba znati još samo to da će i pored potrebe za celokupnom istinom biti spaseni i oni koji je nisu znali - ukoliko su bili verni savesti (Rimljanima 2,11-15) ili dosledni njima poznatim istinama Svetog Pisma, pod uslovom da nisu imali pravu priliku da saznaju više jer oni koji ne prihvataju veću svetlost neće biti spaseni, kao ni oni kojima je istina bila dostupna a nisu učinili ništa da bi je upoznali i primenili. Bog prašta neznanje, ali samo kada nije namerno (Dela 17,30).

Istina se može naći

Po Vama, dolazi se do zaključka da svako može da veruje šta hoće, bez mogućnosti da istinu nađe sa pouzdanjem da ju je zaista našao. Međutim, razum govori suprotno, jer ako verujemo u Svemogućeg Boga, Koji se stara za Svoja stvorenja, onda je izvesno da je istinu o spasenju učinio jednostavnom i proverivom kako bi je svako mogao naći i shvatiti:

“Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili Ja Sam od Sebe govorim.” (Jovan 7,17)

“A telesni čovek ne razume što je od Duha Božjega; jer mu se čini ludost i ne može da razume, jer treba duhovno da se razgleda. Duhovni pak sve razgleda…” (1. Korinćanima 2,14.15)

“Podsmevač traži mudrost, i ne nahodi je; a razumnom je znanje lako naći.” (Priče 14,6)

“I poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti.” (Jovan 8,32)

Dakle, za ispravno razumevanje Božje Reči neophodna je potpuna otvorenost da se istina, koja je jasno određena - shvati, i što je najvažnije - primeni. To je jedini i jednostavan uslov, pod kojim je, ako ga ispunimo, “znanje lako naći” (Priče 14,6). 

Značaj ispravne veroispovesti

Sotoni odgovara svaki oblik religije koji ne uvažava sve Božje Zapovesti i ne vodi ka čistoj nauci Svetog Pisma. Hrišćanskih crkava i učenja ima mnogo ali da li su ona po volji Isusu i hoće li svi pripadnici tih crkava biti spaseni zato što veruju da je On Spasitelj? Božja Reč kaže da i “đavoli veruju ali drhte” (Jakov 2,19). Istina im je, dakle, poznata, ali zbog svih propuštenih prilika da prime spasonosnu milost, drhte u očekivanju Sudnjeg dana.

Hristova žrtva - neko je morao da umre

Žrtva Veličanstva Neba za spas izgubljenog sveta - o kojoj govori Sveto Pismo, ma šta o Njoj mislili protivnici Hrišćanstva, kao i neupućeni, koji su znanja o Božjoj Reči crpeli samo iz pristrasnih i pogrešnih izvora - centralni je događaj u povesti ne samo ovog našeg malog sveta - sićušne tačke u beskrajnim prostranstvima neba, već i celog Svemira, čiji nepali svetovi, u kojima je greh nepoznat, sa posebnom pažnjom prate ispunjavanje veličanstvenog Plana spasenja, zasnovanog na Utelovljenju, savršenom životu, smrti i vaskrsenju Samog Cara Svemira - Gospoda Isusa Hrista, jer je za prestup Božjeg Zakona - Deset svetih Zapovesti, neko morao da umre. “Jer je plata za greh smrt, a dar Božji život večni u Hristu Isusu Gospodu našem.” (Rimljanima 6,23) “Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju, i opravdaće se za badava, blagodaću Njegovom, otkupom Isusa Hrista.” (Rimljanima 3,23.24)

Nažalost, žrtva koju je Spasitelj položio za grehe sveta je oduvek izazivala i uporno protivljenje onih kojima je greh miliji od Njegovih Zapovesti, datih radi dobra i harmonije svih svetova, zbog čega je ovaj veličanstveni događaj postajao predmet otvorenog prezira i izrugivanja. Tvrdnja da je žrtva osnov paganskih religija, jedna je od osnovnih primedaba na račun Hristove nauke jer je, kako pobornici neistine vole da naglašavaju, žrtvovanje nehuman čin i samim tim dokaz da nijedna religija koja je zasnovana na njemu ne može biti Božanska. Međutim, kada znamo da je Hristos položio život za grehe celog sveta, da bi svi koji dođu u pokajanje mogli da žive večnim životom, tada Svetlost spasenja blista puninom svog veličanstvenog sjaja. “Jer Bog Koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božje u licu Isusa Hrista.” (2. Korinćanima 4,6) “Jer Bog beše u Hristu i svet pomiri sa Sobom.” (2. Korinćanima 5,19)

Najjasniji izražaj svrsishodnosti Hristove žrtve, na slavu Njegovom svetom imenu, izašao je upravo iz usta jednog od Njegovih najvećih neprijatelja, svešteničkog poglavara Kajafe, koji je - hoteći da kaže kako će, navodno, Hristova nauka postati uzrok nacionalnoj propasti - izjavio: “Vi ne znate ništa, i ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, nego li da sav narod propadne.” (Jovan 11,49.50)

Ima i onih koji, sledeći ljudsku logiku, smatraju da je Hristova žrtva nepotrebna jer je Bog, navodno, mogao da samo oprosti grehe. Istina je, međutim, da važnost Božjeg Zakona, kojim je određena smrt prestupnicima, u tom slučaju nikada ne bi bila shvaćena u meri koja bi za sva vremena obezbedila savršenu harmoniju Svemira. Zato je - Hristovim Utelovljenjem, savršenim držanjem Božjeg Zakona, koje se pripisuje svim pokajanim grešnicima (što je uslov oproštenja greha jer se moraju i mogu otkupiti samo bezgrešnom poslušnošću Spasitelja), i na kraju i Njegovom smrću, kojom je zadovoljen zahtev pravde - ispunjen, i ispunjava se veličanstveni Plan spasenja.

Isusov odgovor na najvažnije pitanje

Na najvažnije pitanje koje je ikada postavljeno: “Šta mi treba činiti da se spasem?”, Hristovi apostoli su dali odgovor o kojem je nedavno bilo reči u temi pod naslovom “Najvažnije pitanje”: “Veruj Gospoda Isusa Hrista i spašćeš se ti i sav dom tvoj” (Dela 16,31), dok je Sam Spasitelj, na isto pitanje - koje Mu je postavljeno od strane jednog jevrejskog poglavara - odgovorio: “…Ako želiš ući u život, drži Zapovesti.” (Matej 19,17).

Odgovor Njegovih učenika je bio u potpunoj saglasnosti sa rečima koje je uputio bogatom plemiću jer je Svojom smrću potvrdio večnost i nepromenljivost Božjeg Zakona, koji, kao večan temelj Njegove vladavine, prekršioce osuđuje na smrt, “jer je greh bezakonje” a “plata za greh - smrt” (1. Jovanova 3,4. Rimljanima 6,23). Gospod Isus je, dajući život za naše spasenje, postao naša Zamena da bi svako ko Ga verom prihvata kao ličnog Spasitelja mogao da živi večno.

Njegovom savršenom pravednošću (savršenim držanjem Deset Zapovesti), koja se pripisuje svim iskrenim pokajnicima, palom čovečanstvu je omogućeno da se na taj način uskladi sa Božjim Zakonom, kojeg, zbog nasleđenih grešnih sklonosti od praroditelja, nijedan čovek osim Isusa nije održao savršeno. To znači da nam je u ime Hristove žrtve oprošten svaki greh kojeg smo iskreno okajali, sa težnjom da naš dalji život - kao što je Sam Gospod rekao odgovarajući bogatom poglavaru - bude usklađen sa Božjim Zapovestima, za šta nam je obećana sila koju sami nemamo - sila Vaskrslog Spasitelja, kao što je i pisano: “Sve mogu u Isusu Hristu Koji mi moć daje” (Filibljanima 4,13).

Ova dva odgovora na najvažnije pitanje koje je ikada postavljeno, predstavljaju neraskidiv spasonosni spoj svima koji ih primenjuju. Samo nas ta dva koraka dele od Božjeg Carstva:

• Vera da nam je u Hristovo ime oprošten svaki iskreno okajan greh;
• Težnja da nas Bog, Svojom svemogućom silom, potpuno promeni, kako bismo Njegove svete Zapovesti držali savršeno.

Svako ko to bude učinio - biće spasen, a u ime Jedinog Spasitelja upućujem otvoren poziv svima koji se još nisu odlučili na ova dva spasonosna koraka: učinite ih već danas, jer “evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja” (2. Korinćanima 6,2). Amin.

Jedini Posrednik

“I kuda Ja idem znate, i put znate. Reče Mu Toma: Gospode! Ne znamo kuda ideš; i kako možemo put znati? Isus mu reče: Ja Sam Put, Istina, i Život; niko neće doći k Ocu do kroza Me.” (Jovan 14,6)

“Jer je Jedan Bog, i Jedan Posrednik između Boga i ljudi, Čovek Hristos Isus, Koji Sebe dade u otkup za sve…” (1. Timotiju 2,5.6)

Čudesnom tajnom utelovljenja i savršenim životom u ljudskom obličju, Gospod Slave je i praktično stekao pravo da bude i Posrednik između Boga i ljudi, jer Spasitelj i Posrednik može biti samo Onaj Koji je jednako Bog i Čovek, “Jer budući da kroz čoveka bi smrt, kroz čoveka i vaskrsenje mrtvih” (1. Korincanima 15,22). Božanska priroda našeg Spasitelja je jemstvo spasenja, jer je u njoj Izvor života, jednako kao i ljudska, kojom je svima primer da se Božji Zakon može držati i da razloga za greh nije bilo, niti će ga ikada biti: “Gospodu beše mio radi pravde Njegove, učini Zakon velikim i slavnim.” (Isaija 42,21) Zato je mogao da kaže: “Budite vi dakle savršeni, kao što je Savršen Otac vaš Nebeski.” (Matej 5,48) “Jer koji govori da u Njemu stoji, i taj treba tako da hodi kao što je On hodio.” (1. Jovanova 2,6)

Kao Bog u ljudskom obličju, Isus je Jedina Osoba Dostojna posredovanja za čoveka, zbog čega je svaka vrsta službe kojom se ovo svojstvo pripisuje bilo kome osim Njemu veliki greh i zabluda koja će mnoge koštati spasenja. Svaka molitva upućena bilo kome osim Ocu i Njemu je svojevrstan oblik idolopoklonstva. Takva molitva neće biti uslišena, zbog čega oni koji se oslanjaju na navodnu posredničku službu Marije i umrlih svetaca ostaju bez spasonosnog Hristovog uticaja. Vera u navodno posredovanje Isusove majke i drugih umrlih osoba je mnoge stajala spasenja; stoga je krajnje vreme da se ova pogubna nauka potpuno razobliči i odbaci od strane svih kojima je stalo do Boga i spasenja.

Tom verovanju, put je poravnjen naukom o besmrtnosti duše, nasuprot jasnom Biblijskom učenju da “mrtvi ne znaju ništa” (Propovednik 9,5.6). Zato je u Svetom Pismu napisano da se umrlim osobama ni u kom slučaju ne treba moliti niti pokušavati bilo kakav kontakt sa njima: “Neka se ne nađe u tebe koji bi vodio sina svog ili kćer kroz oganj, ni vračar, ni koji gata po zvezdama, ni koji gata po pticama, ni uročnik, ni bajač, ni koji se dogovara sa zlim duhovima, ni koji pita mrtve. Jer je gad pred Gospodom ko god tako čini, i za takve gadove tera te narode Gospod Bog tvoj ispred tebe. Drži se sasvim Gospoda Boga svog.” (5. Mojsijeva 18,10-13)

Prokletstvo i odgovornost za greh i sopstveno spasenje stoje na svima koji ne poštuju ovu Božju zapovest, kao što je to bio slučaj sa Izrailjskim carem Saulom, kome se, pošto se obratio vračari, javio demon u obličju proroka Samuila i lažju ga utvrdio u propasti u koju je već ušao kada je stupio u kontakt sa Sotoninom sluškinjom, koja se, navodno, obratila umrlom proroku: 1. Samuilova 28,6-20. Kao zaključak ovog nemilog događaja, zabeležene su sledeće, vrlo važne reči: “I tako pogibe Saul za bezakonje svoje, koje učini Gospodu što ne sluša reči Gospodnje i što traži da pita duh vračarski.” (1. Dnevnika 10,13)

Zato, draga braćo i sestre Hrišćani, poslušajmo Božju Reč - odbacimo nauku kojom se čast daje nečastivom i učimo se na tuđim greškama, na slavu Jedinom Spasitelju i Posredniku - našem Divnom Gospodu Isusu, “jer nema drugog imena pod nebom danog ljudima kojim bi se mi mogli spasti” - “nema ni u kome drugom spasenja.” (Dela 4,12.11) Njemu neka je slava! Amin.

Opraštanje greha

“A Isus videvši veru njihovu reče uzetome: Sinko! Opraštaju ti se gresi tvoji. A onde seđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim: Šta Ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim Jedinoga Boga?” (Marko 2,5-10)

Dakle, pravo da oprašta grehe ima samo Bog: “Ja, Ja Sam brišem tvoje prestupe Sebe radi, i greha tvojih ne pominjem.” (Isaija 43,25)

U svetlu toga možemo razumeti da se reči: “Kojima oprostite grehe, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se”, odnose na grehe koje su počinioci u iskrenom pokajanju priznali pred Bogom, dok nijedno stvoreno biće nema vlast da oprašta grehe ukoliko nisu učinjeni njemu samom a čak se i tada priznanje mora dati i pred Bogom - Jedinim Sudijom i Zakonodavcem, Koji prašta samo iskreno okajane grehe, i samo u ime Jedinog Spasitelja i Posrednika (Dela 4,11).

U najpunijem smislu, Spasiteljeve reči: “Kojima oprostite grehe, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se”, odnose se na vlast apostola da krštavaju, jer krštenje predstavlja javno priznanje novoobraćenika da se za sve svoje grehe iskreno pokajao (Dela 2,38), zbog čega je dužnost svakog krstitelja da dobro ispita duhovno stanje krštenika i zapazi rodove iskrenog pokajanja, jer tek tada ima pravo da obavi čin krštenja: “A kad vide (Jovan) mnoge fariseje i sadukeje gde idu da ih krsti, reče im: Porodi aspidini! Ko kaza vama da bežite od gneva koji ide? Rodite dakle rod dostojan pokajanja.” (Matej 3,7.8) “A rod je duhovni: Ljubav, radost, mir, strpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje. Na to nema Zakona.” (Galatima 5,22-23)

Kada ovo spojimo sa činjenicom da je spasenje neostvarivo bez krštenja (Jovan 3,5) - osim ako, kao što je bio slučaj sa razbojnikom na krstu, nije bilo mogućnosti da se obavi - onda je ovaj predmet zaokružen.

--------------------------------------------------

Zdrav razum takođe svedoči da niko osim Boga ne može da oprosti grehe jer se svešteniku može reći neistina pa bi “opraštao” i neiskreno okajane grehe. To je još jedan u nizu razloga koji nedvosmisleno govore da čovek, ni kada bi imao vlast da doslovno oprašta grehe, ne bi mogao to da učini. Ako bi od Boga dobio i moć da zna sve tuđe tajne i misli, opet mu se ne bi mogla dati vlast da oprašta grehe jer je i sam čovek, koji može da zastrani, tako da bi ta vlast bila zloupotrebljena - namerno ili ne. Zaista je teško objasniti činjenicu da neki mogu verovati da im drugi - smrtan i pogrešiv čovek, može oprostiti grehe.

--------------------------------------------------

Ne postoji nijedan razlog da i čovek oprašta grehe kada već Bog to čini, jer zašto bi se dva puta činilo isto? Ako bi neko prvo došao svešteniku, da mu on, navodno, oprosti grehe, onda je to prekršaj Prve Božje zapovesti i stavljanje čoveka ispred Njega a ako je jasno da bi se i u takvom slučaju obratili prvo Bogu, zašto bi se to činilo i pred čovekom (sveštenikom)?

Osim toga, postavljanjem čoveka za posrednika u delatnosti koja, po Svetom Pismu, spada isključivo u Božju nadležnost, krši se i osnovni princip spasenja - da je Hristos Jedini Posrednik između Boga i ljudi (1. Timotiju 2,5), zbog čega je takav sistem poput hulne službe rimskih papa i sveštenika Rimokatoličke crkve. Božja Reč je i po ovom pitanju kategorična: “A Isus videvši veru njihovu reče uzetome: sinko! Opraštaju ti se gresi tvoji. A onde seđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim: Šta Ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim Jedinoga Boga?” (Marko 2,5-10) “Ja, Ja Sam brišem tvoje prestupe Sebe radi, i greha tvojih ne pominjem.” (Isaija 43,25)

--------------------------------------------------

Isus je Bog i samim tim ima moć da oprašta grehe. Sam je rekao: “...da znate da vlast ima Sin čovečiji na Zemlji opraštati grehe” (Matej 9,6).

--------------------------------------------------

“Matej 12,32. 'I ako ko reče reč na Sina čovečijega, oprostiće mu se; a koji reče reč na Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni na ovome svetu ni na onome.' ”

Ove Isusove reči ni u kom slučaju ne mogu biti dokaz o navodnom opraštanju greha na Nebu ili Novoj zemlji, jer je takvo tumačenje u suprotnosti sa mnogim Biblijskim istinama. Gospod nam je, upravo, nasuprot pogrešnom verovanju mnogih Jevreja iz tog doba, stavio do znanja da nema prilike za pokajanje nakon ovozemaljskog života, a samim tim ni oproštenja greha, što je u skladu i sa osnovnom poukom parabole o bogatašu i Lazaru - da onima koji “ne slušaju Mojsija i proroke”, odnosno ne žive po nauci Svetog Pisma, ne bi pomoglo ni svedočanstvo onih koji bi se (uslovno rečeno) vratili iz mrtvih (Luka 16,31).

Grehe oprašta samo Zakonodavac

Greh je prekršaj Božjeg Zakona; zato oprost može dati samo On.

Nema druge prilike

Nema veće obmane od tvrdnje da će čovečanstvo imati još jednu priliku nakon Hristovog Dolaska. To je nebiblijska nauka koja će koštati spasenja svakoga ko je bude prihvatio. Navešću više činjenica u prilog tome.

Pre svega, Sam Gospod Isus je rekao da će pravednici primiti večan život poslednjeg dana, u vremenu Njegovog Drugog dolaska: “A ovo je volja Onoga Koji me posla da svaki koji vidi Sina  i veruje Ga ima život večni; i Ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.” (Jovan 6,40) O tom, poslednjem danu, apostol Pavle kaže: “Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji živimo i ostanemo za Dolazak Gospodnji nećemo preteći one koji su pomrli. Jer će Sam Gospod, sa zapovešću, sa glasom aranđelovim, i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre; a potom mi živi koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti.” (1. Solunjanima 4,15-18)

Dakle, ovi tekstovi jasno govore da će poslednjeg dana, nakon kojeg neće biti prilike za bilo čije spasenje, Isus vaskrsnuti pravednike. Važne su i naredne reči apostola Pavla: “Tako da se mi sami hvalimo vama crkvama Božjim, vašim trpljenjem i verom u svima vašim gonjenjima i nevoljama koje podnosite, za znak pravednoga suda Božjega da se udostojite Carstva Božjega, za koje i stradate. Jer je pravedno u Boga da vrati muke onima koji vas muče; a vama koje muče pokoj s nama kad se pokaže Gospod Isus s neba s anđelima sile Svoje u ognju plamenome, koji će dati osvetu onima koji ne poznaju Boga i ne slušaju Evanđelja Gospoda našega Isusa Hrista; koji će primiti muku - pogibao večnu od lica Gospodnjega i od slave Njegove, KAD dođe da se proslavi u svetima Svojima...” (2. Solunjanima 1,4-10) I ovaj tekst jasno svedoči da su nepravednici za ovozemaljskog života zaslužili večnu smrt (“pogibao večnu”) a pravednici večan život, tako da nema ni pomisli o drugoj prilici.

Oni koji poznaju Božju Reč znaju da vreme milosti ima i kraj, jer bezakonje neće postojati u večnosti, a to znači da će doći vreme kada Isus više neće biti Posrednik između Boga i ljudi. Nakon velike probe koja će uskoro doći na svet, kada će svako morati da izabere Božji pečat ili žig zveri (Papstva i Novog Svetskog Poretka), Isus će završiti posredničku i prvosvešteničku službu u Svetinji nad svetinjama i tada će početi izlivanje sedam poslednjih zala (Otkrivenje 16).

“Ko čini nepravdu neka još čini nepravdu; i ko je pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu; i ko je svet neka se još sveti. I evo ću doći skoro i plata Moja sa Mnom, da dam svakom po delima njegovim.” (Otkrivenje 22,11.12) Dakle, pre Isusovog Dolaska će nastati vreme kada su svi zapečaćeni za večnost, jer je rečeno da nakon konačne odluke i pravednici i nepravednici još čine isto, što takođe govori da će doći vreme kada više neće biti Posrednika za grešnike jer su tada svi već doneli konačnu odluku, o čemu svedoči i činjenica da se u tom vremenu, kada nema Posrednika, na nepokajane grešnike izlivaju sedam poslednjih zala, a ona predstavljaju puninu Božjih sudova, bez milosti, i samim tim i bez Posrednika i mogućnosti za pokajanje: “…Ko se god pokloni zveri i ikoni njezinoj, i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, i on će piti od vina gneva Božjega, koje je nepomešano utočeno u čašu gneva Njegova…” “Ovde je trpljenje svetih koji drže Zapovesti Božje i veru Isusovu.” (Otkrivenje 14,9.10.12)

Izlivanje sedam Božjih zala pre Hristovog Drugog dolaska takođe svedoči o tome da nakon isteka vremena milosti nema druge prilike za pokajanje. “Jer On govori: U vreme najbolje poslušah te, i u dan spasenja pomogoh ti. Evo sad je vreme najbolje, evo sad  je dan spasenja.” (2. Korinćanima 6,2) “Zato danas, ako glas Njegov čujete, ne budite drvenastih srca...” (Jevrejima 3,15)