CRKVA

CRKVA

Crkva, koja je skup posvećenih (Bogu predanih) osoba, i samo takvih, je pojam koji, iz tog razloga, prevazilazi sve trenutno postojeće organizacije. Nju zaista čine svi koji Hrista prihvataju kao ličnog Spasitelja, te koji drže Njegove Zapovesti ili žive po svetlosti koju imaju, tako da je, u širem smislu, Crkva skup posvećenih vernika iz svih denominacija:

“Učitelju! Videsmo jednoga gde imenom Tvojim izgoni đavole, koji ne ide za nama: i zabranismo mu, jer ne ide za nama. A Isus reče: ne branite mu… jer ko nije protiv vas s vama je.” (Marko 9,38-40)

“Jer gde su dva ili tri sabrani u ime Moje onde Sam Ja među njima.” (Matej 18,20)

“Ili ne znate da su telesa vaša Crkva Svetoga Duha Koji živi u vama, Kojega imate od Boga i niste svoji?” (1. Korinćanima 6,19)

“Jer ste vi Crkve Boga Živoga, kao što reče Bog: useliću se u njih i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti Moj narod.” (2. Korinćanima 6,16)

Božji poziv vernim pripadnicima duhovnog Vavilona: “Izađite iz nje, narode Moj, da se ne pomešate u grehe njezine, i da vam ne naude zla njezina” (Otkrivenje 18,4), takođe svedoči o tome.

--------------------------------------------------

“Reč koja dođe Jeremiji od Gospoda govoreći: stani na vratima doma Gospodnjega, i oglasi onde ovu reč, i reci: čujte reč Gospodnju, svi Judejci, koji ulazite na ova vrata da se poklonite Gospodu. Ovako govori Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: popravite svoje puteve i dela svoja, pa ću učiniti da stanujete na ovom mestu. Ne uzdajte se u lažne reči govoreći: Crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja ovo je. Nego doista popravite svoje puteve i dela svoja…”

“Eto, vi se uzdate u reči lažne, koje ne pomažu. Kradete, ubijate i činite preljubu, kunete se krivo, pa onda dohodite i stajete preda Mnom u ovom domu, koji se zove Mojim imenom, i govorite: izbavismo se…” “Zato sada, što činite sva ona dela, veli Gospod, i što vam govorim zarana jednako, a vi ne slušate, i kad vas zovem, a vi se ne odazivate, zato ću učiniti tom domu, koji se zove Mojim imenom, u koji se vi uzdate,  i ovom mestu, koje dadoh vama i ocima vašim, kao što sam učinio Silomu. I odbaciću vas od lica Svojega, kao što sam odbacio braću vašu.” (Jeremija 7,1-15)

Dakle, samo ispovedanje vere, makar i u okviru prave Crkvene organizacije, nikoga ne spasava niti čini Crkvom. Božja Crkva je sastavljena samo, i od svih koji žive po istini koju imaju, ma gde se nalazili:

“Ili ne znate da su telesa vaša Crkva Svetoga Duha Koji živi u vama, Kojega imate od Boga i niste svoji?” (1. Korinćanima 6,19)

“I mi smo Njegovi svedoci ovih reči i Duh Sveti Kojega Bog dade onima koji se Njemu pokoravaju.” (Dela 5,32)

--------------------------------------------------

Crkva nema moć da spasava, jer je Hristos Jedini Spasitelj. Ona može biti samo Njegovo oruđe u sprovođenju Plana spasenja – kanal kroz kojeg Sveti Duh radi na obraćenju ljudi.

Božja Crkva je "Stup i tvrđa ISTINE"

Božja Crkva je “Stup i tvrđa istine” (1. Timotiju 3,15); dakle, istina je ta koja je karakteriše i otkriva kao Božju, a ne kontinuitet hirotonije, koja, bez prisustva istine, nema nikakav značaj. Hirotonija, u smislu kako je pojedinci predstavljaju, nikada nije bila niti će biti kriterijum za prepoznavanje Božje Crkve.

U prilog temi, iako je i to bilo rečeno, objasniću detaljnije zašto sam rekao da je osnovno obeležje Božje Crkve istina a ne kontinuitet hirotonije, iako je i ona, svakako, deo istine. Naime, hirotonija - ili bolje rečeno: rukopolaganje - je čin (obavlja se fizički), i može se odvojiti od razumevanja i primene istine, od koje je lakše otpasti, u kom slučaju je rukopolaganje beznačajno.

Paralelu sa istom poukom, čine uslovi za spasenje, a to su obraćenje i život potpune poslušnosti Bogu kao prvi uslov (Marko 16,16), i krštenje kao drugi, gde je obraćenje u svakom slučaju neophodno za spasenje, dok čin krštenja (takođe čin kao i rukopolaganje) nije. O tome svedoči i slučaj razbojnika na krstu, koji je morao “uzverovati” da bi bio spasen, ali zbog okolnosti nije morao, a naravno ni mogao, da bude i kršten. Dakle, bez krštenja se u nekim slučajevima može steći spasenje, ali bez obraćenja – nikada. Kao što samo krštenje nikoga ne čini spasenim bez primanja istine srcem, tako ni samo rukopolaganje nikoga ne čini sveštenikom niti, samim tim, kontinuitet ovog čina odvajanja za službu može biti kriterijum za prepoznavanje Božje Crkve i njenih autoriteta, kao što smo videli:

“Što uvodiste tuđince neobrezana srca… da budu u Mojoj Svetinji da skvrne dom Moj, i prinosiste Moj hleb… i ne izvršivaste šta treba za Moju Svetinju, nego postaviste ljude po svojoj volji da izvršuju što treba u Mojoj Svetinji. Ovako veli Gospod Gospod: nijedan tuđin neobrezana srca... da ne dolazi u Moju Svetinju…” (Jezekilj 44,7-9) “Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje, i zakon da se traži iz njegovih usta…” (Malahija 2,7)

“Ne uzdajte se u lažne reči govoreći: crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja ovo je, nego doista popravite svoje puteve i dela svoja…” “Eto, vi se uzdate u reči lažne, koje ne pomažu.” (Jeremija 7,4.5.8)

Isti ukor je - Starozavetnom Božjem narodu, koji je, po proročanstvu iz Knjige proroka Danila (9,24.27), bio pod posebnom milošću još tri i po godine nakon Hristovog raspeća - iznosio Jovan Krstitelj:

“A kad vide (Jovan) mnoge fariseje i sadukeje gde idu da ih krsti, reče im: Porodi aspidini! Ko kaza vama da bežite od gneva koji ide? Rodite dakle rod dostojan pokajanja! I ne mislite, i ne govorite u sebi: Imamo oca Avrama, jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovog podignuti decu Avramu. Već i sekira kod korena drvetu stoji; svako dakle drvo koje ne rađa dobar rod, seče se i u oganj se baca.” (Matej 3,7-10)

Dakle, istina je, i samo istina to što Crkvu čini Crkvom dok kontinuitet hirotonije ni u kom slučaju ne može biti njeno osnovno obeležje. To je dogma za naivne i lakoverne, na kojoj insistiraju oni koji nemaju istinu, jer inače ne bi imali ni takav - neosnovan razlog da se nazovu crkvom.

Idolopoklonstvo u tradicionalnim crkvama

“Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer Sam ja Gospod Bog tvoj, Bog Revnitelj, Koji pohodim grehe otačke na sinovima do trećeg i četvrtog kolena, onih koji mrze na Mene; a činim milost na tisućama onih koji Me ljube i čuvaju Zapovesti Moje.” (2. Mojsijeva 20,4-6)

I pored ovih jasnih reči, koje je Sam Bog izgovorio i zapisao, pripadnici tradicionalnih crkava očigledno krše ovu Zapovest - pod raznim izgovorima, čija je osnova da se različitim oblicima službe brojnim svecima i relikvijama u stvari klanjaju Bogu, međutim, vrlo je malo istine u tome a nimalo u slučajevima kada se određeni predmeti - kojima se pripisuju svetost i moć – celivaju, ili se, kao što je to slučaj u odnosu prema takozvanim svecima i drugim umrlim ili živim osobama, vrše idolopoklonički obredi paljenja sveća, prinošenja slavskih kolača, jela i pića.

U velikom broju slučajeva, osnovu uvođenja ovakvih običaja čini težnja grešne ljudske prirode da istinsku religiju, koja poziva na odricanje od svake gordosti i pokušaja da se Dar spasenja stekne delima, svede upravo na opravdanje delima, koje ne zahteva pravu poniznost.

Jedan od razloga je, svakako, pridobijanje većeg broja vernika, onih koji izvršavanjem različitih dela umiruju savest koja ih poziva na pokajanje i odricanje od sebe a takvih je, nažalost, uvek bilo više od onih koji su spremni da za svog Spasitelja učine sve. Ovakvim oblikom Bogosluženja otvorena je i mogućnost za dobru zaradu iskvarenog sveštenstva - vršenjem i naplatom brojnih obreda, tokom praznika koji su se iz veka u vek umnožavali, kao i prodajom različitih predmeta, prema kojima mnogi vernici imaju idolopoklonički odnos.

“A u ono vreme podiže se ne mala buna puta radi Gospodnjeg, jer nekakav zlatar, po imenu Dimitrije, koji građaše Dijani srebrne crkvice i davaše majstorima ne mali posao, on skupi ove i drugih ovakvih stvari majstore, i reče: ljudi! Vi znate da od ovog posla mi imamo dobitak za svoje življenje… I ne samo što će ova nesreća doći na naš zanat da ne prolazi, nego se neće mariti ni za crkvu velike boginje Dijane, i propašće veličanstvo one koju sva Azija i vasioni svet poštuje.” (Dela 19,23-25.27)

Sami sveštenici, koji se za tu službu osposobljavaju studijama teologije, svesni su toga da je takav oblik službe idolopoklonički i zato na njima počiva velika odgovornost za spasenje onih koje svesno vode u propast. Težak će biti Božji Sud svima koji tako čine ako se ne pokaju i ne počnu da uče narod neizmenjenim istinama Svetog Pisma. Ti obrazovani i religijski dobro upućeni ljudi, koji varaju lakoverne, navodno opravdanje za postavljanje ikona i drugih predmeta sličnih namena u svojim verskim objektima i stambenim prostorima nalaze u opisu Starozavetne Svetinje, u kojoj je, po Božjoj zapovesti, postavljen par livenih heruvima i zavese na kojima su bili izvezeni ovi nebeski vesnici i zaklanjači Božje Slave. Upotreba tih primera kod mnogih površnih istraživača Božje Reči nailazi na odobravanje dok činjenice pokazuju da je par livenih heruvima bio postavljen u drugom odeljenju Svetinje – Svetinji nad svetinjama, u koju je, jednom godišnje, smeo da uđe samo Prvosveštenik (2. Mojsijeva 30,10 i 3. Mojsijeva 16,2), što je isključivalo mogućnost pojave idolopoklonstva. Sam narod je provodio malo vremena u Svetinji, u kojoj nije bilo ničega što bi slabe u veri moglo iskušati i navesti na idolopoklonstvo.

Kada se sve sažme i sagleda naspram onoga što Božja Reč govori o idolopoklonstvu, skoro svestrani otpad tradicionalnih crkava je još očigledniji, jer se u njihovim učenjima jedva može naći još neko zrno iz nepresušne riznice bisera Božje istine, koja ovakve običaje strogo osuđuje. “Ili ne znate da nepravednici neće naslediti Carstvo Božje? Ne varajte se: ni kurvari, ni idolopoklonici, ni preljubočinci, ni adžuvani, ni muželožnici, ni lupeži, ni lakomci, ni pijanice, ni kavgadžije, ni hajduci, Carstvo Božje neće naslediti.” (1. Korincanima 6,9.10)

Euharistija i transsupstancijacija

Nepojmljivo je da neko može verovati kako se hleb i vino, simboli Hristovog tela i krvi, pretvaraju u stvarno tkivo i krv Hristovog tela, koji se potom jedu i piju! Zar to nije Bogohulno? Kada bi zaista bilo tako, to bi bio kanibalizam najgore vrste. Takvom naukom se Hristos ponovo razapinje, kao što kaže Božja Reč, jer se “jednom prinese”, “jer On ovo učini jednom” (Jevrejima 9,28; 7,27).

Beskvasni hleb i bezalkoholno vino, koji su simbol Hristovog bezgrešnog tela i krvi, samo su to što jesu - simboli koji predstavljaju uspomenu na Njegovo stradanje dok je sam obred Svete Večere namenjen dubokom samopreispitivanju učesnika jer je pisano da “koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije” (1. Korinćanima 11,27-29). Drugim rečima; ko se nije iskreno pokajao za sve svoje grehe u ime Isusa Hrista, a uzima simbole Njegovog slomljenog tela za otkup čoveka, sam je osudio svoju nedostojnost.

--------------------------------------------------

Nauka o transsupstancijaciji (doslovnom pretvaranju hleba i vina u Isusovo telo i krv), nije Biblijsko učenje i veoma greše oni koji tako veruju ili tvrde da veruju. To je učenje “krvnika ljudskog od početka”, koji uživa uvek kada se ta Bogohulna nauka iznosi. Simboli su samo simboli.

Klanjanje svecima, kipovima i raznim relikvijama jesu nebiblijski običaji i u tome imate potpuno pravo. Takvi običaji su za svaku osudu jer mnoge odbijaju od Hrista i Hrišćanstva.

--------------------------------------------------

Za Svetu Večeru ili Pričest, kako se još naziva, Isus je odredio da se beskvasni hleb i bezalkoholno vino - simboli Njegove bezgrešnosti, slomljenog tela i prolivene krvi zbog naših greha, uzimaju za spomen na Njegovu žrtvu, kojom nam je omogućen večan život, ali nikada nije rekao da se oni pretvaraju u stvarno tkivo i krv, kao što pojedinci licemerno tvrde, jer ni sami ne veruju u to ali im je zabluda draža od istine koja obavezuje na odricanje od svake sebičnosti i greha. Nauka o transsupstancijaciji je sotonska obmana kojom se čini hula a mnogi odbijaju od Hrišćanstva. To je grozota koja bi, kada bi bila istinita, predstavljala i određenu vrstu kanibalizma. 

Krštenje koje Bog priznaje

“Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se...” (Marko 16,16)

“A bez vere nije moguće ugoditi Bogu; jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže.” (Jevrejima 11,6)

I pored jasnog učenja Svetog Pisma o uslovima koji moraju biti ispunjeni da bi krštenje bilo punovažno, u tradicionalnim crkvama je već vekovima zastupljeno krštavanje novorođenčadi i dece mlađih uzrasta, čime se uskraćuju i sloboda savesti i veroispovesti kako bi otpalo sveštenstvo bez truda pridobijalo nove članove, od kojih se, vršenjem brojnih nebiblijskih obreda i slavljenjem mnogih svetaca, iznuđuje novac, dok neprijatelj ljudskog roda likuje jer je još jedno ljudsko biće uvedeno u tok nebiblijskih običaja i verovanja kojih će se, zbog navika stečenih od detinjstva, teže osloboditi.

O uslovima spasenja, i samim tim i krštenja, govori i apostol Pavle u Poslanici Rimljanima: “Jer ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svojemu da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem veruje za pravdu, a ustima se priznaje za spasenje.” (Rimljanima 10,9.10)

Vera, svakako, mora biti i plodotvorna, “jer je vera bez dela mrtva” (Jakov 2,20). Ovu značajnu činjenicu je posebno isticao Jovan Krstitelj, kao jedna od najupućenijih ličnosti u pitanje krštenja i uslova koji moraju biti ispunjeni kako bi ovaj obred bio punovažan: “A kad vide (Jovan) mnoge fariseje i sadukeje gde idu da ih krsti, reče im: porodi aspidini! Ko kaza vama da bežite od gneva koji ide? Rodite dakle rod dostojan pokajanja.” (Matej 3,7.8) “A rod je duhovni: Ljubav, radost, mir, strpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje. Na to nema Zakona.” (Galatima 5,22-23)

Čin krštenja, koji je takođe određen Božjom Rečju, uvek se obavlja na mestima sa dovoljnom količinom vode kako bi krštenik bio zaronjen, što je simbol polaganja Spasiteljevog tela u privremeni grob, kao i umiranja naše grešne prirode, koja je obraćenjem sahranjena, dok izlazak iz vode simboliše Spasiteljevo vaskrsenje i početak novog života obraćenog grešnika:

“A Jovan krštavaše u Enonu blizu Salima, jer onde beše mnogo vode…” (Jovan 3,23)

“Ili ne znate da svi koji se krstismo u Isusa Hrista, u smrt Njegovu krstismo se? Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi u novom životu da hodimo.” (Rimljanima 6,34)

“Da pristupamo s istinitim srcem u punoj veri, očišćeni u srcima od zle savesti, i umiveni po telu vodom čistom.” (Jevrejima 10,22)

Desetak

“Eda li će čovek zakidati Boga? A vi Mene zakidate; i govorite: u čem Te zakidamo? U desetku i prinosu. Prokleti ste, jer me zakidate, vi, sav narod. Donesite sve desetke u spreme Moje da bude hrane u Mojoj kući, i okušajte Me u tom, veli Gospod nad vojskama, hoću li vam otvoriti ustave nebeske i izliti blagoslov na vas da vam bude dosta.” (Malahija 3,8-10)

Bog je odredio da desetak služi za opskrbu sveštenih lica a tako priznajemo i našu zavisnost od Njega kao Stvoritelja i Darodavca. Kao što smo videli, pitanje desetka je pitanje blagoslova i prokletstva. Bogu posvećujemo sedmi deo vremena i deseti deo svih materijalnih dobara, čime stičemo pravo na blagoslove svih vrsta. Pitanje desetka, potvrdio je i Sam Gospod Isus: “Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što dajete desetak od metvice i od kopra i od kima, a ostaviste ono što je pretežnije u zakonu: pravdu i milost i veru; a ovo je trebalo činiti i ono ne ostavljati.” (Matej 23,23)

Božić, Uskrs i drugi praznici

Gospod je dao Subotu - praznik koji se ponavlja svake sedmice i on je, uz Svetu Večeru (Pričest) - dovoljan, ali nije pogrešno ako neko hoće da takve praznike drži bez primesa paganskih običaja – molitvom, pesmom, zajedničkim čitanjem Svetog Pisma i razgovorima o uzvišenim temama.

Hrišćanstvo i politika

Izveštaji Svetog Pisma pokazuju da su verni ljudi poput Josifa i proroka Danila imali važne uloge u samim državnim vrhovima Egipta i Vavilona, međutim, ono što je važno zapaziti, jeste da su do tih položaja došli nakon posebnih delovanja Božjeg Proviđenja i sile, zahvaljujući kojima im je bilo omogućeno da deluju nezavisno od poremećenih sistema vrednosti u njihovim okruženjima. Naime, obojica su imali slobodu da rade u skladu sa Božjom voljom, a da im to nije bilo omogućeno, sigurno je da se ne bi mogli baviti državničkim poslom, u kojem bi, pre ili kasnije, došli u sukob sa onima koji ne poštuju Božji Zakon, tako da je jasno da bavljenje politikom nije moguće ukoliko želimo da u svemu budemo verni Gospodu, jer ćemo uvek imati pretpostavljenog koji Mu se ne pokorava, a i okolnosti savremenog društva su znatno složenije, tako da je to dovoljan razlog da izvedemo takav zaključak.