BIBLIJA (Sveto pismo)

SVETO PISMO - BOŽJA REČ

Sveto Pismo je Božja Reč, koju su pisali ljudi nadahnuti Svetim Duhom, o čemu svedoči činjenica da su Starozavetne Knjige, između ostalog, protkane brojnim proročanstvima, od kojih su mnoga ispunjena dok neka i danas doživljavaju svoje ispunjenje. Isti slučaj je i sa pojedinim Novozavetnim Knjigama i Poslanicama.

U Knjizi proroka Danila, zabeleženo je proročanstvo kojim je najavljena godina Hristovog krštenja, zatim raspeća i vaskrsenja, kao i kraj posebnog vremena milosti za jevrejski narod, koji je, oko 34. godine nove ere, izgubio status Božjeg naroda i čuvara celokupne istine o spasenju jer je odbacio Spasitelja za Koga su svedočili Starozavetni proroci, najavivši stotinama godina unapred mnoge okolnosti i detalje iz Njegovog ovozemaljskog života.

U velikom broju od 39 Starozavetnih Knjiga, koje su, u rasponu od oko 1500 godina, pisali mnogi autori, sadržana su brojna proročanstva o Spasitelju Koji će doći i sva su se potpuno ispunila, izuzev onih koja se odnose na Njegov Drugi dolazak. Zakon verovatnoće, kao priznata vrednost, pokazuje da je mogućnost slučajnog ispunjenja samo osam od nekoliko desetina osnovnih proročanstava o Hristu 1 : 10 na 17, što je vrednost koja isključuje slučajnost. To je jedan od mnogih dokaza da je Sveto Pismo Božja Reč i da je On, svakako, Moćan da je sačuva u njenom izvornom obliku.

Osim proročanstava o Hristu, postoje i mnoga druga, od kojih se neka dotiču sadašnjih vremena, koja takođe otkrivaju nepogrešivost Božjeg Proviđenja. Na primer, Sveto Pismo sadrži detaljan opis pojave Vatikana i SAD-a, koji će imati glavnu ulogu u ovom - poslednjem vremenu, pred sam Hristov Dolazak, kada će poredak greha biti zauvek ukinut, a ovom prilikom ćemo sagledati Starozavetno proročanstvo o gradu Tiru, koje je ispunjeno oko dva i po veka nakon što ga je zabeležio prorok Jezekilj, u vremenu kada je izgledalo da je ispunjenje tog proročanstva nemoguće: “Sine čovečiji, što Tir govori za Jerusalim: Ha, ha! Razbiše se vrata narodima, obratiše se k meni, napuniću se kad opuste; zato ovako veli Gospod Gospod: Evo Mene na te, Tire, i dovešću mnoge narode na te kao da bih doveo more s valima njegovim. I on će obaliti zidove Tirske i kule u njemu raskopati, i omešću prah njegov i pretvoriću ga u go kamen. I postaće mesto da se razastiru mreže usred mora, jer Ja govorih, veli Gospod Gospod, i biće grabež narodima.” (Jezekilj 26,2-5)

U 7. stihu istog poglavlja, Bog je najavio i pohođenje Tira od strane Vavilonjana ali je tom prilikom, i po svedočanstvu istorije i Svetog Pisma, razoren samo stari grad Tir, koji se nalazio na kopnu, dok su se mnogi Tirci, nenadmašni moreplovci tog vremena, preselili na jedno kameno ostrvce na kojem su, zahvaljujući pomorskim veštinama, odolevali napadima neprijatelja tokom naredna dva i po veka otkad je Bog najavio da će Tir biti tako uništen da će od njega ostati samo gola kamena površina na kojoj će ribari razastirati mreže, što se doslovno ispunilo kada je Aleksandar Makedonski osmislio strategiju za osvajanje tog do tada neosvojivog grada. Naime, on je naredio izgradnju širokog nasipa kojim je njegova vojska, dobro izvežbana za rat na kopnu, bez velikih poteškoća ušla u Tir i potpuno ga uništila, bacivši u more doslovno sve što je sačinjavalo grad tako da je ostala samo gola kamena površina na kojoj ribari iz jednog susednog sela već vekovima suše mreže, čime - ne znajući - do tančina ispunjavaju nepogrešivu Božju Reč.

Tumačenje proročanstava

Sveto Pismo je plod Božanskog nadahnuća, premudrosti i otkrivenja i kao takvo, može se razumeti na samo jedan ispravan način. Kao što je svaki mozaik sastavljen od tačno određenih delova, od kojih svaki ima svoje mesto, tako i uzvišeni skup proročanstava Božje Reči ima samo jedno ispravno tumačenje, koje se lako može dokazati kada je um, i pre svega srce onih koji ga proučavaju, otvoren za potpunu poslušnost Ljubljenom Stvoritelju i Spasitelju. “Jedan je Gospod, jedna vera…”, i jedno tumačenje. Ne mogu sva biti ispravna.

Uslovna proročanstva

Uslovna proročanstva su takođe u skladu sa učenjem Svetog Pisma, u kojem vidimo da je Sam Gospod davao određene izjave koje je povlačio kada bi druga strana prekršila zavetni odnos. Tako je svešteniku Iliju (Ilije) obećano da će njegova porodica zauvek biti posvećena sveštenstvu, po naslednoj liniji od ranijih vremena, ali je, kada su on i njegovi sinovi prekršili zavet, stiglo novo naređenje: “Zato Gospod Bog Izrailjev kaže: rekao sam doista: dom tvoj i dom oca tvojega služiće preda Mnom do veka; ali kaže Gospod: neće biti tako, jer one ću poštovati koji Mene poštuju, a koji Mene preziru, biće prezreni” (1. Samuilova 2,30).

Istorijska svedočanstva o Isusu

Što se tiče istorijskih svedočanstava o Isusu, ono što se mora uzeti u obzir jeste da je Njegova ovozemaljska služba trajala samo tri i po godine, a to znači da prethodno nije bio poznat i da u tom kratkom vremenu nije odmah postao toliko slavan da bi se poznate ličnosti sveta i istoričari bavili Njime, ako su u tom periodu uopšte čuli za Njega. Tek kasnijim propovedanjem Njegovih učenika, koji su i sami spoznali važnost Njegove misije nakon Njegovog raspeća, vaskrsenja i vaznesenja, Isusova nauka počinje da se širi u obimu koji je bio dovoljno zapažen da bi i istoričari više pisali o Njemu jer je Njegovo propovedanje bilo usmereno na probuđenje jevrejskog naroda (Matej 10,5.6; 15,24) da bi se tek kasnije širilo dalje (Dela 11,19; 13,46.47), o čemu ima više istorijskih dokaza.

Dakle, očevici Njegove kratkotrajne ovozemaljske misije bili su uglavnom Jevreji, koji su - to je zabeleženo i u Svetom Pismu i Talmudu - učinili sve što je bilo moguće da se svi tragovi o Njemu izbrišu. Međutim, ima puno očevidaca koji su opisali Njegov život i neki od tih brojnih zapisa sačinjavaju Novozavetni Kanon, koji je svedok savršenog ispunjenja Starozavetnih proročanstava, što Sveto Pismo čini i validnim istorijskim dokumentom.

Verodostojnost Svetog Pisma

Verodostojnost Svetog Pisma, jedno je od najčešće postavljanih pitanja od strane ateista i svih protivnika Hrišćanstva uopšte. Neverstva, kada je u pitanju pisani deo Božjih objava čovečanstvu, poprimaju različite oblike tako da ima onih koji, zato što ga ne poznaju, smatraju da je Sveto Pismo delo ljudi čija namera je bila da novim oblikom religije pridobiju poslušnost lakovernog naroda. Drugi, koji su upoznati sa učenjima Božje Reči, prihvataju samo one činjenice koje se mogu sagledati razumom dok sve što zahteva primanje verom u Božju svemoć odbacuju kao plod ljudske mašte. To su neki od razloga zašto veliki broj ljudi prezire Sveto Pismo, koji su, iako brojni, od sporednog značaja za ovu temu, u kojoj će biti reči o dokazima verodostojnosti svih suštinski važnih izveštaja Božje Reči.

Jedan od najsnažnijih dokaza verodostojnosti Svetog Pisma jesu najviša moralna načela sa kojima se čovečanstvo ikada susrelo. Kodeks potpune nesebičnosti, na koju Bog poziva Svoja pala stvorenja, izgrađen je na nivou savršenstva, koje, to je očigledno, nije svojstveno grešnom ljudskom rodu jer svi možemo videti da ne postoji osoba koja nije učinila greh. To je moćan dokaz postojanja savršeno Moralnog Bića, Koje je iznad nas, jer kako bi svet, koji ne zna za bolje od onoga što jeste, uopšte mogao imati predstavu o nečemu što je uzvišenije od njega? Zato, svi pravi Hrišćani, verujući u neospornu svemoć Stvoritelja, prihvataju Sveto Pismo u celini – ne odbacujući nijedno učenje ili izveštaj koji je od značaja za spasenje ljudskog roda, koje je, za sve koji su spremni da iskrenim pokajanjem odbace svaki greh, Sam Bog, u ljudskom obličju, izvojevao pre skoro 2000 godina, kada je veličanstvena pobeda nad grehom potvrđena još veličanstvenijim vaskrsenjem iz mrtvih.

Još jedan natprirodni pečat, kojim je obeležena većina Svetih Izveštaja, čini tačno ispunjenje brojnih proročanstava. Ova začuđujuća činjenica je još upečatljivija kada se zna da je Sveto Pismo pisano u rasponu od oko 1600 godina, što takođe pokazuje da nije moglo biti reči o dogovoru grupe ljudi, kako neki pokušavaju da predstave. Savršeno ispunjenje nedvosmislenih proročanstava otkriva sposobnost predviđanja događaja a to nije osobina stvorenih bića, koja su ograničena vremenom, jer samo Bog ima moć da sagleda sva vremena i događaje unutar njih: “Pamtite što je bilo od starine; jer Sam Ja Bog, i nema drugog boga, i niko nije kao Ja, Koji od početka javljam kraj i izdaleka što još nije bilo; Koji kažem: Namera Moja stoji i učiniću sve što Mi je volja” (Isaija 46,9-10). Proročanstva su tako brojna, i tako isprepletana u nenarušenim kontekstima svake Biblijske Knjige, pojedinačno i zbirno, da to daje potvrdu i verodostojnosti drugih podataka sadržanih u Svetim Spisima.

Između mnogih proročanstava Božje Reči, sagledaćemo deo onih kojima je stotinama godina unapred najavljeno utelovljenje, smrt i vaskrsenje Gospoda Isusa Hrista - Jedinog Stvoritelja i Spasitelja, Koji je, vrlo često, misli Svojih učenika upućivao upravo na proročanstva o Obećanom Izbavitelju, da niko ko je iskren ne bi ostao bez osvedočenja o spasonosnoj istini: “Pregledajte Pisma, jer vi mislite da u njima imate život večni; i ona svedoče za Mene” (Jovan 5,39). Nakon jutra vaskrsenja, kada su, zbog nepoznavanja Svetih Spisa, dvojica Njegovih učenika lila gorke suze razočaranja, isti nalog je potvrđen drugim rečima: “O bezumni i sporoga srca za verovanje svega što govoriše proroci! Nije li to trebalo da Hristos pretrpi i da uđe u slavu Svoju? I počevši od Mojsija i od sviju proroka kazivaše im šta je za Njega u svemu Pismu.” (Luka 24,25-27) I poruka upućena Dvanaestorici apostola, bila je identična ovoj: “I reče im: Ovo su reči koje Sam vam govorio još dok Sam bio s vama, da sve treba da se svrši što je za Mene napisano u zakonu Mojsijevu i u Prorocima i Psalmima. Tada im otvori um da razumeju Pismo. I reče im: Tako je pisano, i tako je trebalo da Hristos postrada i da ustane iz mrtvih treći dan; i da se propoveda pokajanje u ime Njegovo i oproštenje greha po svim narodima, počevši od Jerusalima.” (Luka 24,44-47)

Proročanstva koja slede su, za razliku od mnogih lažnih - nebiblijskih proročanstava, tako određena da se ni u kom slučaju ne mogu dvojako shvatiti, zbog čega je Sveto Pismo jedinstvena Knjiga. Poseban značaj ima činjenica da su Biblijska proročanstva objavljivana od strane većeg broja nadahnutih ljudi iz različitih vremena, čime je mogućnost dogovora u potpunosti isključena. Poslednja Knjiga Starog Zaveta, čiji Izveštaji su najavili Hristovo utelovljenje i misiju, napisana je oko četiri stotine godina pre ispunjenja ovih izuzetnih događaja.

Tako je prorok Mihej najavio da će Spasitelj biti rođen u Vitlejemu Efrate: “I ti, Vitlejeme, Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama Judinijeh, iz tebe će Mi izaći Koji će biti Gospodar u Izrailju, Kojemu su izlasci od početka, od večnih vremena.” (Mihej 5,2. Ispunjenje: Matej 2,1)

Prorok Danilo, koji je službovao za vremena Navuhodonosora, Valtasara, Darija i Kira - careva Vavilona, Medije i Persije, objavio je, više stoleća unapred, vreme Hristove smrti i vaskrsenja: “Sedamdeset je nedelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže Sveti nad svetima. Zato znaj i razumij: Otkad iziđe reč da se Jerusalim opet sazida do Pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vreme. A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti Pomazanik i ništa Mu neće ostati...” “...I utvrdiće Zavet s mnogima za nedelju dana, a u polovinu nedelje ukinuće žrtvu i prinos...” (Danilo 9,24-27) Po proročanskom principu “Dan za godinu” (4. Mojsijeva 14,34; Jezekilj 4,6), ovaj vremenski lanac od 70 sedmica predstavlja period od 490 godina odsečenih od većeg proročkog lanca iz prethodnog poglavlja (Danilo 8,14), čiji početak je označen zapovešću cara Artakserksa “da se Jerusalim opet sazida” (Danilo 9,25. Jezdra 6,14 i 7,1-26), date 457. godine pre nove ere, zahvaljujući čemu su svi koji su poznavali ova proročanstva znali tačno vreme početka Hristove javne službe, Njegovog raspeća i vaskrsenja. Samo ovo proročanstvo proroka Danila, dalo je nekoliko proročanskih činjenica o tada još uvek Očekivanom Spasitelju.

Raspored i simbolika jevrejskih praznika i obreda (3. Mojsijeva 23), kao predslike najvažnijih događaja Hristove službe pomirenja, otkrili su mesec, dan i čas Njegove smrti i vaskrsenja (2. Mojsijeva 29,41. Jezdra 9,4.5).

U 1. Mojsijevoj Knjizi, nastaloj oko 1500 godina pre Hrista, najavljeno je da će Spasitelj poniknuti iz Judinog plemena, kao jednog od ukupno dvanaest plemena Izabranog naroda: “Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe Onaj Kome pripada, i Njemu će se pokoravati svi narodi” (1. Mojsijeva 49,10).

Poznato proročanstvo iz Knjige proroka Isaije: “Ali će izaći Šibljika iz stabla Jesejeva...” (Isaija 11,1-5), otkrilo je da će između svih porodica Judinog plemena, Hristos pripadati Jesejevoj - porodici oca cara Davida. (Ispunjenje: Luka 3,31.32)

Druga, još poznatija Isaijina proročanstva o Mesiji, zabeležena su u 53. poglavlju njegove Knjige, u kojem je najavljeno da će Isus biti prezren, mučen i odbačen (53,1-6); zatim, da će sve muke podneti bez otpora (53,7); “da neće učiniti nepravde” (53,9) i da će, uprkos činjenici da je pogubljen poput “zločinca”, “na smrti biti sa bogatim” (53,9), o čemu Novozavetni Spisi daju sledeće svedočanstvo: “A kad bi uveče, dođe čovek bogat iz Arimateje, po imenu Josif, koji je također bio učenik Isusov. Ovaj pristupivši k Pilatu zamoli ga za telo Isusovo. Tada Pilat zapovedi da mu dadu telo. I uzevši Josif telo zavi ga u platno čisto; i metnu ga u novi svoj grob što je bio isekao u kamenu; i navalivši veliki kamen na vrata od groba otide.” (Matej 27,57-60)

22. Psalam, nadahnutog cara Davida, predstavlja još jedan niz proročanstava o Mesiji, u kojem su najavljeni sledeći događaji iz završnog dela Njegove ovozemaljske službe: ruganje i prezir Njegovih neprijatelja i određene muke kojima će biti izložen: “Opkoliše me psi mnogi; četa zlikovaca ide oko Mene, probodoše ruke Moje i noge Moje” (Psalam 22,16). Nepogrešivo ispunjenje ovog proročanstva, nastalog u vremenu kada raspeće nije bilo poznato, potvrđeno je Novozavetnim svedočanstvom apostola Jovana: “A Toma, koji se zove blizanac, jedan od dvanaestorice, ne beše onde s njima kad dođe Isus. A drugi mu učenici govorahu: Videsmo Gospoda. A on im reče: Dok ne vidim na rukama Njegovim rana od klina, i ne metnem prsta svojega u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra Njegova; neću verovati. I posle osam dana opet behu učenici Njegovi unutra, i Toma s njima. Dođe Isus kad behu vrata zatvorena, i stade među njima i reče: Mir vam. Potom reče Tomi: Pruži ruke svoje amo i viđi ruke Moje; i pruži ruku svoju i metni u rebra Moja, i ne budi neveran nego veran. I odgovori Toma i reče Mu: Gospod moj i Bog moj. Isus mu reče: Pošto Me vide verovao si; blago onima koji ne videše i verovaše.” (Jovan 20,24-29)

Još jedno proročanstvo o Hristovim mukama, objavio je prorok Zaharija: “I izliću na dom Davidov i na sve stanovnike jerusalimske duh milosti i molitava, i pogledaće na Mene Kojega probodoše...” (Zaharija 12,10) Ispunjenje je, i u ovom slučaju, bilo nepogrešivo: “A došavši na Isusa, kad Ga videše da je već umro, ne prebiše Mu goleni; nego jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem; i odmah iziđe krv i voda.” “Jer se ovo dogodi da se zbude Pismo: 'Kost Njegova da se ne prelomi'. I opet drugo Pismo govori: 'Pogledaće Onoga Koga probodoše'.” (Jovan 19,33.34.36.37)

Tekst iz Davidovog Psalma, 16,10., kojim je prorečeno da Mesija neće “videti truljenja”, potvrđen je odgovarajućim Izveštajem o Njegovom vaskrsenju iz mrtvih: “Ljudi braćo! Neka je slobodno kazati vam upravo za starešinu Davida da i umre, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovoga dana. Prorok dakle budući, i znajući da mu se Bog kletvom kle od roda bedara njegovih po telu podignuti Hrista, i posaditi Ga na prestolu njegovu, predvide za vaskrsenje Hristovo da se ne ostavi duša Njegova u paklu, ni telo Njegovo da vidi truljenja. Ovoga Isusa vaskrse Bog, čemu smo mi svedoci.” (Dela 2,29-32)

To je, kao što je već rečeno, deo proročanstava o Hristu, koja su, opet, samo deo svih proročanstava Svetog Pisma, koja svojom brojnošću i tačnošću ispunjavanja daju punu verodostojnost svim izveštajima pisanog dela Božjih otkrivenja, jer čak i zakon verovatnoće, kao priznata vrednost, svedoči da je ispunjenje samo osam od brojnih Mesijanskih proročanstava u životu jedne ličnosti moguće samo u odnosu 1 : 10 na 17. stepen, koji, praktično, isključuje slučajnost. Ovaj podatak je objavljen u knjizi Džoša Mekdauela (Josh McDowell), koja je u našoj zemlji izdata pod naslovom “I ne samo Tesar”, čiji je originalni naslov “More then a Carpenter”. Sadržaj ove knjige obiluje istorijskim, pravnim, i logičkim dokazima o verodostojnosti Svetih Spisa Starog i Novog Zaveta, posebno centralnog događaja iz života našeg Gospoda i Spasitelja - Njegovo vaskrsenje iz mrtvih. Između ostalih dokaza, pisac navodi i izjavu jednog člana Američkog naučnog udruženja, kojom je argumentovana i potpuno potvrđena autentičnost i verodostojnost Svetog Pisma:

“H. Harold Harcler, član Američkog naučnog udruženja, u predgovoru knjizi Pitera V. Stonera piše: 'Rukopis za knjigu 'Govor nauke' bio je pažljivo pregledan od strane odbora Američkog naučnog udruženja i izvršnog saveta istog udruženja, i utvrđeno je da je pouzdan i tačan u pogledu naučnog materijala koji je predstavljen. Matematička analiza je zasnovana na principima verovatnoće koji su ispravni, i profesor Stoner je primenio te principe na ispravan i ubedljiv način.' Verovatnoće koje će ovde biti iznesene su uzete iz te knjige da bi pokazali da je slučajnost isključena naukom o verovatnoći. S. Stoner kaže da korišćenjem moderne nauke o verovatnoći u odnosu na osam proročanstava 'vidimo da je mogućnost da jedan čovek koji je do sada živeo i ispunio svih osam proročanstava 1 u 10 na 17. stepen. To bi bilo 1 u 100,000,000,000,000,000. Da bi nam pomogao da razumemo tu klimavu verovatnoću, Stoner to ilustruje pretpostavkom da uzmemo 10 na 17. stepen srebrnih dolara i rasprostremo ih po državi Teksas. Prekrili bi celu državu pola metra u visinu. Sada obeležite jedan od tih dolara i promešajte dobro čitavu tu gomilu, širom države. Svežite jednom čoveku oči i recite mu da može putovati koliko god želi, ali da mora da izabere jedan srebrni dolar i to da bude onaj pravi, koji ste vi označili. Kakve su šanse da on izabere pravi dolar? Iste onakve kakve su imali proroci u pisanju ovih osam proročanstava i pronalaženju ispunjenja u samo jednom čoveku, od njihovih dana pa do danas, pod uslovom da su ih napisali po svojoj sopstvenoj pameti.

'Ova proročanstva su ili napisana pod Božjim nadahnućem ili su ih proroci napisali onako kako su mislili da bi trebalo. U tom slučaju proroci su imali samo jednu mogućnost u 10 na 17. stepen da se ona ispune u jednom čoveku, ali sva su se ispunila u Hristu' ”. (Josh McDowell, “More then a Carpenter” – “I ne samo Tesar”)

Gospodu Dragom, Divnom i Velikom, neka je večna slava i hvala za Taj predivan Dar Njegove neizmerne ljubavi!

Sklad Biblije i prirode

 

"Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski." "Jer šta se na Njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i Njegova večna sila i božanstvo, da nemaju izgovora." (Psalam 19,1; Rimljanima 1,20)

 

Sklad Biblije i prirode u brojnim (naročito u ključnim) pitanjima jedan je od osnovnih pokazatelja Božanskog nadahnuća njenih autora a budući da jednostavne i opšte poznate činjenice dovoljno govore, temu će, uglavnom, činiti odgovarajuća poređenja, pri čemu, radi neophodnog reda, ističemo činjenicu da živa i inteligentna bića Može da Stvori samo Živ i Inteligentan Stvoritelj (budući da nam niko ne može dati ono što sam nema), koju, dakle, potvrđuje i Pasterov zakon.

 

Određenim redosledom, najpre razmatramo Biblijsko otkrivenje Boga kao Svemoćnog bića:

 

"A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi mu se Gospod i reče mu: Ja sam Bog Svemogući, po mojoj volji živi, i budi pošten." (1. Mojsijeva 17,1)

 

Da Bog jeste Svemoguć, o tome dovoljno govori već činjenica da Sam, kao Subjekat stvaranja (po prirodnoj te nepremostivoj distanci između subjekta i objekta), postoji mimo svega stvorenog (te i svega ograničenog, što implicira da mora biti Neograničen - Svemoguć).

 

Sledeće značajno otkrivenje jeste to da je On - Jedan:

 

"Ovako govori Gospod Car Izrailjev i Izbavitelj njegov, Gospod nad vojskama: Ja sam prvi i ja sam poslednji, i osim mene nema Boga." (Isaija 44,6)

 

U prilog tome najpre ide činjenica da je postojanje više Svemogućih bića nelogično, a stoga što je Jedno dovoljno da bi sve bilo stvoreno i održavano kroz večnost.

 

Osim toga, postojanje više Božanstava bi, zbog moguće podele stvorenja (po ličnim simpatijama prema određenom Božanstvu), lako moglo da bude kobno po jedinstvo stvorenih bića, bez kojeg - budući da je uzrok nejedinstva greh (koji je, pak, uzročnik smrti) - nema opstanka.

 

Potvrdu pruža i činjenica da Univerzum prožima jedan princip, koji se ogleda i u istovetnom (loptastom) obliku nebeskih tela.

 

Sledeći sklad Biblije i prirode nalazimo u otkrivenju Boga kao Zajednice Triju ličnosti:

 

"Ja i Otac Jedno Smo. A Jevreji opet uzeše kamenje da Ga ubiju. Isus im odgovori: Mnoga vam dobra dela javih od Oca svog; za koje od onih dela bacate kamenje na me? Odgovoriše Mu Jevreji govoreći: Za dobro delo ne bacamo kamenje na te, nego za hulu na Boga, što ti, čovek budući, gradiš se Bog." "I zato još više gledahu Jevreji da Ga ubiju što ne samo kvaraše subotu nego i Ocem svojim nazivaše Boga i građaše se jednak Bogu." (Jovan 10,30-33; 5,18)

 

"I Ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog utešitelja da bude s vama vavek." (Jovan 14,16)

 

"Pazite dakle na sebe i na sve stado u kome vas Duh Sveti postavi vladikama da pasete Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju Svojom." (Dela 20,28)

 

Osnovnu potvrdu množine Božanskih ličnosti predstavlja činjenica da je za ljubav (koja je, prirodno, i osnovni činilac Božjeg karaktera) - kako se i kaže - potrebno dvoje. No, kada ovu činjenicu sagledavamo šire, uviđamo da je za uspostavljanje životnog (te i kružnog) toka, neophodan treći subjekat, i to stoga što se jednosmerno (a uzročno-posledični poredak jeste takav: jednosmeran - od uzroka ka posledici) kretanje između dveju tačaka neminovno prekida dok postojanje treće omogućava kružni tok, u kojem se određen uticaj, po polasku iz prve tačke, posredstvom druge i treće, može vratiti njoj (što implicira da je postojanje četvrte suvišno).

 

Isti princip postoji i u mehanizmu samospoznaje, kada se naše ja - iako smo jedinke, zahvaljujući uticaju trećeg faktora - prilikom razmišljanja o sebi udvaja (naše ja je, u tim trenucima, i subjekat i objekat posmatranja), što se može predstaviti i ogledanjem u ogledalu, kada postoje tri slike našeg lika: jedna smo mi, druga naš lik u ogledalu a treća njegov odraz u našem umu, gde se slika registruje.

 

O postojanju upravo Triju Božanskih ličnosti (Koje spojem različitih moći grade puninu Božanskih atributa, upravo kao što je i čovek, koji je stvoren po NJihovom obličju, zajednica dvaju bića različitih atributa, koji se međusobno dopunjuju do zajedničkog savršenstva, koje i sami postižu delovanjem Trećeg entiteta, odnosno - Boga), vrlo upečatljivo, svedoče i sledeće činjenice:

 

Tri dimenzije prostora (širina, visina i dužina);
Tri dimenzije vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost);
Tri agregatna stanja svega stvorenog (čvrsto, tečno i gasovito);
Tri nebeska tela od bitnog značaja za život na Zemlji (sama Zemlja, Mesec i Sunce);
Tri osnovna elementa našeg sveta (zemlja, voda i vazduh);
Tri osnovna oblika života na Zemlji (Ljudski, životinjski i biljni svet);
Tri komponente ljudskog bića (telo, um i savest/slobodna volja);
Tri grupacije životinjskih bića (po staništima: kopneni, riblji i ptičji svet);
Tri elementa neophodna za život (vazduh, voda i hrana).

 

Još jedna značajna činjenica koja otkriva sklad Biblije i prirode jeste ta da je duga - za koju je Bog Rekao da predstavlja NJegov naročit znak (znak da više nikada neće biti potopa: 1. Mojsijeva 9,12-17) - natprirodna pojava, što se ogleda u činjenici da se njena svetlost ne prostire pravolinijski (već, dakle, lučno a da se svetlost, po pravilu, prostire pravolinijski, to je opšte poznato. Da nije tako, nijedan predmet ne bismo mogli da vidimo na mestu na kom se zaista nalazi, niti bismo mogli da uvidimo njegov stvaran oblik).

 

Vredan pažnje je i podatak da Biblija, za razliku od određenog broja verskih izvora, Boga predstavlja kao isključivo Dobrog:

 

"Nijedan kad se kuša da ne govori: Bog me kuša; jer se Bog ne može zlom iskušati, i On ne kuša nikoga; Nego svakog kuša njegova slast, koja ga vuče i mami. Tada zatrudnevši slast rađa greh; a greh učinjen rađa smrt. Ne varajte se, ljubazna braćo moja! Svaki dobri dar i svaki poklon savršeni odozgo je, dolazi od Oca svetlosti, u kog nema promenjivanja ni menjanja videla i mraka;" (Jakov 1,13-17)

 

"Ljubazni! Da ljubimo jedan drugog; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav od Boga je rođen, i poznaje Boga. A koji nema ljubavi ne pozna Boga; jer je Bog ljubav." (1. Jovanova 4,7.8)

 

Potvrdu predstavlja činjenica da se dobro i zlo međusobno isključuju (dobro je samo ono što je potpuno dobro; sve drugo je - manje ili više - loše), te i sama priroda zla - a stoga što ono postoji samo na uštrb dobra. Ono je, drugim rečima, sila koja se suproti sili stvaranja te je Bogu apsolutno strano, zbog čega će, vrlo skoro, biti zauvek zaustavljeno.

 

"I videh nebo novo i Zemlju novu; jer prvo nebo i prva Zemlja prođoše, i mora više nema. I ja Jovan videh grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svom. I čuh glas veliki s neba gde govori: Evo skinije Božije među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i sam Bog biće s njima Bog njihov. I Bog će otrti svaku suzu od očiju njihovih, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više; jer prvo prođe. I reče Onaj što seđaše na prestolu: Evo sve novo tvorim. I reče mi: Napiši, jer su ove reči istinite i verne. I reče mi: Svrši se. Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak. Ja ću žednome dati iz izvora vode žive za badava. Koji pobedi, dobiće sve, i biću mu Bog, i on će biti moj sin." (Otkrivenje 21,1-7)

 

Nesaglasnost Evanđelista

Sadržaj ovih tekstova ipak pokazuje određen stepen nesaglasnosti, koji se sastoji u tome da Jovan, u 40. stihu, piše da je Andrija jedan od dvojice učenika koji su sami pošli za Isusom i da je zatim pozvao Petra: “A jedan od dvojice koji čuše od Jovana i iđahu za Njim beše Andrija, brat Simona Petra; on nađe najpre brata svojega Simona… i dovede ga Isusu. A Isus pogledavši na nj reče: Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kifa, koje znači Petar.” (Jovan 1,40-42)

Za razliku od Jovana, Marko ne piše da je prvo došao samo Andrija a potom Petar, već da je Isus video Petra i Andriju zajedno, i da ih je tada pozvao u službu: “I hodeći pokraj mora vide Simona, i Andriju brata njegova gde bacaju mreže u more; jer bejahu ribari. I reče im Isus: Hajdete za Mnom, i učiniću vas lovcima ljudskim. I odmah ostaviše mreže svoje i pođoše za Njim.” (Marko 1,16-18)

Vrlo sličan zapis, ostavio je i evanđelista Matej: “I idući pokraj mora Galilejskog vide dva brata, Simona, koji se zove Petar, i Andriju brata njegova, gde meću mreže u more; jer bejahu ribari. I reče im: Hajdete za Mnom, i učiniću vas lovcima ljudskim. A oni u taj čas ostaviše mreže i za Njim otidoše.” (Matej 4,18-20)
 

Pažljivim proučavanjem ovih tekstova, vidi se da je reč o istom događaju (izboru Andrije i Petra za apostole), kojeg Jovan opisuje drugačije od ostalih evanđelista, međutim, bitno je znati da ova različitost u opisu sporednog događaja, iskrenom Hrišćaninu, koji je višestruko osvedočen da je Sveto Pismo Božja Reč, neće biti kamen spoticanja već naprotiv - potvrda više da je upravo to što jeste – Božja Reč, jer kada bi se i svi sporedni detalji potpuno poklapali, mogli bi navesti na pomisao da je Sveto Pismo delo iste osobe ili grupe ljudi u dogovoru, tako da se ovom različitošću proučavanih opisa Bog još više slavi.

--------------------------------------------------

Moje poverenje u Sveto Pismo je potpuno a sitne pogreške, poput one sa početka, iskrenom Hrišćaninu su samo podsticaj više da veruje u njegovu autentičnost, koja je potvrđena ne samo ispunjenjem brojnih proročanstava, već i promenom karaktera miliona Hrišćana tokom svih vremena, kojima se Stvoritelj otkrivao na različite načine, vodeći ih kroz život raznovrsnim uputstvima. Kada biste se iskreno pomolili sa željom da Ga upoznate, i Vama bi se otkrio.

Verodostojnost Kanona

Verodostojnost i važnost Starozavetnog Kanona je u Svetim Spisima Novog Zaveta potvrđena i mnogim citatima. Sledi deo velikog broja Starozavetnih tekstova koje su Hristos i apostoli citirali, potvrđujući tako njihovu autentičnost i verodostojnost:

• Matej: 2,5; 4,7.10; 11,10; 26,24.
• Marko: 7,6; 9,12.13; 11,17; 12,19; 14,27.
• Luka: 2,23; 4,17; 10,26; 21,22; 22,37; 24,46.
• Jovan: 6,31.45; 8,17; 12,14.16.
• Dela: 7,42; 13,29.33; 15,15; 23,5.
• Rimljanima: 1,17; 2,24; 3,4.10; 4,17.23; 8,35; 9,13.33; 10,15; 11,8.26; 12,19; 14,11; 15,3.9.21.
• 1. Korinćanima: 1,19; 2,9; 3,19; 9,9; 10,7; 15,45.
• 2. Korinćanima: 8,15; 9,9.
• Galatima: 3,10.13; 4,22.27; 10,7.

Za kraj su izdvojeni tekstovi koje nije potrebno komentarisati jer jasno govore da samo celokupna Biblija ima punu vrednost:

“Ovo su reči koje sam vam govorio još dok Sam bio s vama, da sve treba da se izvrši što je za Mene napisano u zakonu Mojsijevu i u Prorocima i u Psalmima. Tada im otvori um da razumeju Pismo. I reče im: Tako je pisano…” (Luka 24,44.45)

“Sve je Pismo od Boga dano, i korisno za učenje… da bude savršen čovek Božji za svako dobro delo pripravljen.” (2. Timotiju 3,16.17)

“…Tako služim Bogu otačkome, verujući sve što je napisano u Zakonu i u Prorocima.” (Dela 24,14)

--------------------------------------------------

Bez obzira na to ko je usvajao Spise, da bi od njih nastao današnji Kanon Novog Zaveta, činjenica je da je iza tih ljudi, znali to oni ili ne, stajao Gospod Bog Svemogući, Koji - u Svojoj velikoj ljubavi i milosti, zbog kojih je i prineo tako veličanstvenu Žrtvu - nije dozvolio da se u Kanon unese išta što nije istinito. Biblija je, stoga, autoritativno merilo i ko je proučava, ispitujući svaku nauku u svetlu njenih svedočanstava, neće nikada zalutati.

--------------------------------------------------

Što se tiče nasleđa Svetog Pisma, svejedno je ko ga je proneo do ovih vremena jer je bitno ko živi po njemu. Fariseji su i doslovno vezivali svitke Starozavetnih Knjiga za telo ali su ipak bili odbačeni pa su istinu koju su ti Sveti Spisi sadržavali propovedali drugi ljudi, koji su, poput njihovog Učitelja, i sami bili prezreni i odbačeni.

Sola Scriptura

Sola Scriptura (Samo Pismo) je, to se slobodno može reći, jedan od zakona koje je Bog propisao kako bi se prava tumačenja Svetog Pisma razlikovala od lažnih, inače bismo se morali slepo predati autoritetu neke od mnogih takozvanih crkava. Dakle, mora postojati merilo vrednosti a to je Sveto Pismo, i samo ono.

Logičke dokaze o tome, izneo sam u prethodnom javljanju tako da ću navesti samo citat koji je dovoljan da ih potvrdi: “Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam Evanđelje drukčije nego što vam mi javismo, proklet da bude! Kao što pre rekosmo i sad opet velim: Ako vam ko javi Evanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!” (Galatima 1,8.9)

--------------------------------------------------

Pre svega, sporna je tvrdnja da Biblija nije dovoljna da bismo znali čije je učenje ispravno jer bi to značilo da je nesavršena i nedovoljno razumljiva da bi se iko mogao spasti samo prihvatanjem njenih svedočanstava. To je nelogično i suprotno nadahnutim izveštajima o svrsishodnosti Božje Reči, koja može “...umudriti na spasenje u Hristu Isusu. Sve je Pismo od Boga dano... da bude savršen čovek Božji…” (2. Timotiju 3,15-17) Ovo svedočanstvo apostola Pavla, zapisano u periodu kada je Kanon Svetog Pisma bio sastavljen samo od Starozavetnih Spisa, jasno govori da je i Starozavetna nauka bila dovoljna za spasenje a sigurno je da se sada, pošto je Kanon proširen, odnosi i na Novi Zavet, što osporava tvoj stav jer Sveto Pismo jeste dovoljno za spasenje a koliko više je neophodno da bismo razlučili istinita od neistinitih učenja mnogih crkava: “Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam Evanđelje drukčije nego što vam mi javismo, proklet da bude! Kao što pre rekosmo i sad opet velim: Ako vam ko javi Evanđelje drukčije nego što primiste, proklet da bude!” (Galatima 1,8.9)

Iz tih razloga sam te pitao kako bi, kao pravoslavac, uputio nekoga da se uveri da je ta crkva Božja, jer pravoslavlje priznaje Sveto Pismo kao nadahnutu Božju Reč, a to znači da i nauka te crkve mora biti u skladu sa Svetim Pismom. Dakle, zaključak da Pravoslavna crkva na posredan način priznaje da je Sola Scriptura ispravna je neizbežan, jer svako predanje za koje se tvrdi da je u skladu sa Svetim Pismom potvrđuje ovo načelo, osim ako bi priznala da se ne drži Svetog Pisma i da su joj predanja iznad njega, što formalno nije tako ali praktično jeste jer joj je nauka u velikom neskladu sa Biblijom. Zato se njeni čelnici protive ovom spasonosnom principu - da bi neistina koju ispovedaju mogla da opstane. To je velika protivrečnost koju, nažalost, mnogi ne zapažaju. Nauka Zapadne i Istočne crkve je potpuno neodrživa u poređenju sa učenjem Svetog Pisma i predstavlja veliki duhovni otrov, koji će mnoge koštati spasenja ako ne počnu da razmišljaju i proveravaju svoja verovanja.