BOŽJI SUD

BOŽJI SUD

Božji Sud je jedan od najvažnijih predmeta u Svetom Pismu jer dotiče sva osnovna verovanja, koja moraju biti ispravna kako bi se i on mogao sagledati u pravom svetlu. Ono što je najvažnije jeste koje merilo će Bog upotrebiti prilikom suđenja jer odgovor na to pitanje otkriva i “šta nam valja činiti da dobijemo život večni”. Na oba pitanja, Božja Reč daje nedvosmislen odgovor: “Koji bez Zakona sagrešiše, bez Zakona će i izginuti; i koji u Zakonu sagrešiše, po Zakonu će se osuditi (Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju Zakon, nego će se oni opravdati koji ga tvore) jer kad neznabošci ne imajući Zakona sami od sebe čine što je po Zakonu, oni Zakona ne imajući sami su sebi Zakon. Oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovim što se čini po Zakonu, budući da im savest svedoči…” (Rimljanima 2,12-15)

Sveto Pismo, dakle, jasno govori da su Deset zapovesti osnovno merilo koje će odrediti večnu sudbinu svih koji ih poznaju ili su imali priliku da ih upoznaju dok je kriterijum kojim će biti ocenjena dela ostalih - savest, koju poseduje svako ljudsko biće. Nama, koji poznajemo Božji Zakon, biće suđeno po njemu i zato ne bismo smeli da se olako odnosimo prema tako važnim pitanjima kao što su njegova trajnost i celovitost, budući da je ispravno razumevanje tih predmeta, kao i naš odnos prema njima, od večnog značaja za nas same. Nama, upravo nama, Gospod Isus poručuje: “...Ako želiš ući u život, drži Zapovesti.” (Matej 19,17)

Naravno, budući da “svi sagrešiše” (Rimljanima 3,23), samo delima Zakona se niko neće opravdati (zato je do Hristovog raspeća držanje Zapovesti predstavljalo “službu smrti”: 2. Korinćanima 3,7), ali je pisano i da je vera bez dela mrtva (Jakov 2,17), tako da nakon Hristovog raspeća i potvrde Plana spasenja držanje Zapovesti više ne predstavlja službu smrti već mnogo uzvišeniju “službu Duha u slavi”. “Jer kad je služba osuđenja slava, mnogo većma izobiluje služba pravde u slavi.” “Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će većma biti u slavi ono što ostaje” i “…koji providi u savršeni Zakon slobode i ostane u njemu, i ne bude zaboravni slušač, nego tvorac dela, onaj će biti blažen…” “Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će Zakonom slobode biti suđeni” (2. Korinćanima 3,9.11; Jakov 1,25; 2,12).

Božji Sud je počeo

Božja Reč kaže da nema čoveka koji nije sagrešio i da “nam se svima valja javiti na Sudu Hristovu, da primimo svaki što je koji u telu činio, dobro ili zlo.” “Onima dakle koji su trpljenjem dela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost - život večni; a onima koji se uz prkos suprote istini a pokoravaju se nepravdi - nemilost i gnev.” (2. Korinćanima 5,10; Rimljanima 2,7.8)

Budući da pravednici vaskrsavaju prilikom Hristovog Dolaska (1. Solunjanima 4,16), Istražni Sud, Koji će pokazati da li su ispunili uslov spasenja, po proročanstvima nepogrešive Božje Reči, počinje pre ovog velikog događaja - u vremenu koje je davno određeno.

U 7. poglavlju Knjige proroka Danila, Sveti Zapis otkriva činjenicu da će Istražni Sud - Koji ispituje dela vernika iz svih vremena, kao i onih koji su živeli po savesti ukoliko nisu poznavali Božju Reč - početi nakon raspada Rimskog carstva i završetka papske prevlasti i tiranije u periodu od 538–1798. godine, o čemu ima reči i u poslednjoj Novozavetnoj Knjizi - “Otkrivenju”.

--------------------------------------------------

“Taj sud treba da bude puno gori nego što sada izgleda.”

Da, on će biti znatno gori nego što sada izgleda, ali u izvršnoj fazi - prilikom Drugog Hristovog dolaska (Matej 16,27) i nakon drugog vaskrsenja, kada će nepokajani grešnici snositi posledice svog izbora (Otkrivenje 20,4-6.12-15), međutim, da bi došlo do izvršne faze, prethodno će, pred celim Svemirom, biti ispitan život svih koji su ikada hodali zemljom, tako da se pre Hristovog Dolaska uviđaju dela svih čija su imena zapisana u Knjizi života kako bi se sva bića u Svemiru uverila u Božju pravednost. Svi koji ispunjavaju uslov spasenja biće proglašeni dostojnim večnog života i vaskrsnuće prilikom Hristovog Dolaska dok će živi pravednici, nakon preobraženja, poći sa njima “u susret Gospodu na nebo.” (1. Solunjanima 4,17)

--------------------------------------------------

Biblija daje više svedočanstava o Istražnom Sudu i određuje vreme njegovog početka, što je od velikog značaja za čovečanstvo jer je početak Suda jedan od brojnih pokazatelja neposredne blizine kraja vremena milosti, kada, nakon svih odbačenih opomena, više neće biti prilike za pokajanje onih koji su uporno živeli u grehu, odbijajući da se pokore nedvosmislenim odredbama Božjeg večnog i nepromenljivog Zakona.

U 7. poglavlju svoje Knjige, prorok Danilo je opisao viđenje u kojem mu je, simbolično, pokazana smena četiri svetska carstva: Vavilonskog, Medo-persijskog, Grčko-makedonskog i Rimskog, koje se raspalo na deset država, nakon kojih na svetsku istorijsku scenu stupa “Mali rog”, odnosno “Čovek bezakonja”, kako ga Božja Reč još naziva, koji će “govoriti reči na Višnjega, i potirati svece Višnjega, i pomišljaće da promeni vremena i zakone; i daće mu se u ruke za vreme, i za vremena, i za po vremena. Potom će sesti Sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrebiti i zatrti sasvim.” (Danilo 7,25.26)

I naredni tekst takođe svedoči da je Istražni Sud započet nakon pojave papstva a, svakako, pre Hristovog Dolaska, jer je opis zasedanja Suda zabeležen između opisa tih događaja: “Potom videh u utvarama noćnim, i gle, četvrta zver, koje se trebaše bojati, strašna i vrlo jaka, i imaše velike zube gvozdene, jeđaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak, i razlikovaše se od svih zveri pređašnjih, i imaše deset rogova. Gledah rogove, i gle, drugi mali rog izraste među onima, a tri prva roga iščupaše se pred njim; i gle, oči kao oči čovečije behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari. Gledah dokle se postaviše prestoli, i Starac sede, na Kom beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto Mu beše kao plamen ognjeni, točkovi Mu kao oganj razgorio. Reka ognjena izlažaše i tecijaše ispred Njega, tisuća tisuća služaše Mu, i deset tisuća po deset tisuća stajahu pred Njim; Sud sede i knjige se otvoriše. Tada gledah radi glasa velikih reči koje govoraše onaj rog; i gledah dokle ne bi ubijena zver i telo joj se raščini i dade se da izgori ognjem.” (Danilo 7,7-11)

Temelj nastanka Adventnog pokreta i tačnu odrednicu vremena kada je Božji Sud počeo predstavljaju tekstovi iz 8. i 9. poglavlja Knjige proroka Danila, čije značenje je protumačeno u narednim temama.

--------------------------------------------------

Vreme Suda je važno znati i zbog verovanja mnogih Hrišćana da se zasluga za učinjena dela prima već nastupom smrti, kada, navodno, besmrtna duša napušta telo i odlazi u raj ili pakao.

Nasuprot ovom verovanju Božja Reč kaže da Sud zaseda u dvema fazama; prva se odvija od unapred određenog vremena do samog kraja vremena milosti, kada će Isus završiti posredničku i prvosvešteničku službu u nebeskoj Svetinji, nakon čega sledi izlivanje sedam Božjih zala na nepokajane grešnike i Hristov Drugi dolazak. Tek tada će pravednici vaskrsnuti u večan život: “Jer će doći Sin čovečiji u Slavi Oca Svojega s anđelima Svojim, i tada će se vratiti svakome po delima njegovim.” (Matej 16,27) Ista misao, ponovljena je pri samom kraju Novozavetnih Spisa: “I evo ću doći skoro, i plata Moja sa Mnom, da dam svakome po delima njegovim.” (Otkrivenje 22,12)

Hristovi apostoli, Pavle i Jovan, takođe govore o vremenu kada će pravednici, nakon prve, istražne faze Božjeg Suda, primiti nagradu za svoja dela, a ujedno otkrivaju i način na koji će se to dogoditi:

“Jer će Sam Gospod, sa zapovešću, s glasom aranđelovim i s trubom Božjom sići s neba; i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre.” (1. Solunjanima 4,16)

“Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njim druga smrt nema oblasti…” (Otkrivenje 20,6)

Sam Gospod Isus je rekao: “…Ovo je volja Oca Koji Me posla: da od onoga što Mi dade ništa ne izgubim, nego da ga vaskrsnem u poslednji dan.” (Jovan 6,39)

Ove nedvosmislene izjave našeg Spasitelja i Njegovih prvih učenika i apostola negiraju postojanje bestelesne duše, koja, navodno, odmah nakon smrti odlazi u raj ili pakao, jer je jasno da će pravednici primiti nagradu tek poslednjeg dana, prilikom Hristovog Dolaska, kada će u telu biti vraćeni u život, ali tada večan. Istu nauku o ovom predmetu, iznosi i Stari Zavet: “Ali znam da je živ moj Iskupitelj, i na posledak da će stati nad prahom. I ako se ova koža moja i raščini, opet ću u telu svom videti Boga. Ja isti videću Ga…” (O Jovu 19,25.26)

Nakon vaskrsenja, pravednici se zajedno sa živim svetima uzdižu “u oblake na susret Gospodu na nebo” (1. Solunjanima 4,16.17), gde započinju hiljadugodišnje carovanje sa Hristom, za vreme kojeg traje druga faza Suda, u kojoj i sami imaju učešće: “Ne znate li da ćemo anđelima suditi, a kamoli stvarima ovoga sveta?” (1. Korinćanima 6,3) “…I videh prestole… i duše isečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božju… oživeše i carovaše s Hristom hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljada godina.” “I videh mrtvace male i velike gde stoje pred Bogom, i knjige se otvoriše; i druga se Knjiga otvori koja je Knjiga života; i sud primiše mrtvaci, kao što je napisano u knjigama, po delima svojima.” “…I ovo je druga smrt.” (Otkrivenje 20,4.5.12.14)

Svi navedeni tekstovi pokazuju da će se Istražni Sud nad onima čija su imena zapisana u Knjizi života odviti pre Hristovog Dolaska, kada će oni koji se nađu dostojnim biti vaskrsnuti u večan život. Nakon toga sledi druga, takođe istražna faza Božjeg Suda, ali sada za one čija imena nisu zapisana u Knjizi života, nakon čega sledi njihovo vaskrsenje, kada će ispaštati toliko koliko su grešili da bi zatim doživeli i drugu - večnu smrt, “jer je plata za greh smrt”, nikako večan život u nekakvom “paklu”. Bog je Pravedan.

Još jedan, takođe nedvosmislen pokazatelj vremena kada će svako snositi posledice svojih dela, čini sledeća izjava našeg Spasitelja: “Mnogi su stanovi u kući Oca Mojega. A da nije tako, kazao bih vam: Idem da vam pripravim mesto, i kad otidem i pripravim vam mesto, opet ću doći, i uzeću vas k Sebi da i vi budete gde Sam Ja.” (Jovan 14,2.3) Neka Mu je večna slava i hvala za skoro ispunjenje ovog divnog obećanja!

Istražni Sud - očišćenje Nebeske svetinje

Budući da je učenje Svetog Pisma o Istražnom Sudu, o kojem je bilo reči i u temi pod naslovom “Božji Sud je počeo”, do sada samo delimično objašnjeno, ovom prilikom ćemo videti šta Božja Reč govori o samom vremenu početka ovog značajnog događaja u istoriji Zemlje i Svemira. Odrednica početka ovog značajnog događaja data je u poznatom tekstu iz 8. poglavlja Knjige proroka Danila: “Do dve tisuće i tri stotine dana i noći; onda će se Svetinja očistiti.” (Danilo 8,14) Da bi ovaj tekst bio ispravno shvaćen treba znati šta je Svetinja i kako će se očistiti:

“Jer skinija beše načinjena prva, u kojoj beše svećnjak i trpeza i postavljeni hlebovi, što se zove Svetinja. A za drugim zavesom beše skinija, koja se zove Svetinja nad svetinjama.” (Jevrejima 9,2.3)

“A ovo je glava od toga što govorimo: imamo Takvog Poglavara svešteničkog Koji sedi s desne strane prestola Veličine na Nebesima; Koji je Sluga Svetinjama i istinitoj skiniji, koju načini Gospod, a ne čovek.” (Jevrejima 8,1.2)

“Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu Svetinju koja je prilika prave, nego u samo Nebo, da se pokaže sad pred Licem Božjim za nas.” (Jevrejima 9,24)

“Koji učini Sobom očišćenje greha naših…” (Jevrejima 1,3) 

Božja Reč svedoči da je Svetinja nad svetinjama drugo odeljenje Božjeg Hrama i da nije mogla da bude očišćena pre Hristovog ulaska u Svetinju: “Ali došavši, Hristos, Poglavar sveštenički dobara koja će doći, kroz bolju i savršeniju skiniju, koja nije rukom građena, to jest, nije ovoga stvorenja, ni s krvlju jarčijom, niti telećom, nego kroz Svoju krv uđe jednom u Svetinju, i nađe večni otkup. Jer ako krv junčija i jarčija, i pepeo juničin, pokropivši njom opoganjene, osvećuje na telesnu čistotu, a kamoli neće krv Hrista, Koji Duhom Svetim Sebe prinese bez krivice Bogu, očistiti savest vašu od mrtvih dela, da služimo Bogu Živome i Istinome?” “I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez proljeva krvi ne biva oproštenje. Tako je trebalo da se obličja nebeskih ovima čiste, a sama nebeska boljim žrtvama od ovih. Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu Svetinju koja je prilika prave, nego u samo Nebo, da se pokaže sad pred Licem Božjim za nas.” (Jevrejima 9,11-14.22-24) Samo čišćenje greha se obavlja od 1844. godine, kada je navršen period od 2300 godina. Tada je Isus ušao u Svetinju nad svetinjama, gde je započet predadventni Istražni Sud na kojem se ispituju dela vernika iz svih vremena - da bi se iz nebeskih Knjiga izbrisali (očistili) gresi koje su okajali u ime Jedinog Spasitelja.

--------------------------------------------------

Ako razmatramo kontekst 8. poglavlja Knjige proroka Danila onda je još jasnije da je u 14. stihu reč o očišćenju nebeske Svetinje i da “Mali rog” predstavlja papstvo a ne Antioha Epifana, čija uloga u istorijskim tokovima nije bila ni blizu značaja uticajne uloge Papske institucije, što ćemo videti i na osnovu Biblijskih tekstova.

U početku ovog poglavlja prorok opisuje sadržaj vizije kojom mu je pokazan razvoj svetske istorije u vremenu Medo-Persije, Grčke i Rima, koji su predstavljeni odgovarajućim simbolima, čije je značenje otkriveno u istom poglavlju.

Nakon 14. stiha, gde piše da će Svetinja biti očišćena po isteku 2300 dana i noći, on moli za razumevanje vizije: “A kad videh ja Danilo ovu utvaru” (viziju) “zaiskah da razumem... i čuh glas čovečiji... koji povika i reče: Gavrilo, kaži ovome utvaru... a on mi reče: Pazi, sine čovečiji, jer je ova utvara za poslednje vreme...” (8,15-17) Zatim sledi opis vremena kada će proročanstvo o očišćenju Svetinje biti ispunjeno: “Ovan što si ga video, koji ima dva roga, to su carevi midski i persijski. A runjavi je jarac car grčki; i veliki rog što mu beše među očima, to je prvi car. A što se on slomi, i mesto njega narastoše četiri, to su četiri carstva, koja će nastati iza tog naroda. A na posledak carovanja njihova, kad bezakonici navrše meru, nastaće car bestidan i lukav. Sila će mu biti jaka, ali ne od njegove jačine, i čudesno će pustošiti... i gubiće silne i narod sveti... i podignuće se u srcu svom, i u miru će pogubiti mnoge, i ustaće na Kneza nad knezovima, ali će se potrti bez ruke. A rečena utvara o danu i noći istina je, zato ti zapečati utvaru, jer je za mnogo vremena.” (8,20-26)

Prema izveštaju iz 8. i 9. stiha ovog poglavlja, Papska institucija, simbolično predstavljena Malim rogom, nastala je znatno kasnije u odnosu na vreme raspada Grčkog carstva, što je istorija u potpunosti potvrdila, i ona je ta koja je “narasla do Poglavara nebeske vojske”, odnosno Hrista, tako da je i to jasan pokazatelj da se ni očišćenje Svetinje ne može vezivati za vreme Antioha Epifana, koji je živeo oko 150-200 godina pre Hrista.

Još jednu potvrdu da je u 14. stihu reč o očišćenju nebeske Svetinje a ne zemaljskog oltara (oltar i nije nazvan svetinjom, kao što stoji jasno napisano u ovom tekstu, već svetinjom nad svetinjama), predstavljaju nedvosmislene tvrdnje da je ta vizija, o očišćenju Svetinje, “za poslednje vreme” i da je zato i zapečaćena, kako bi njeno značenje bilo protumačeno u pravom vremenu, kada je Adventni pokret objavio početak Istražnog Suda.

Oni koji pogrešno tumače značenje izraza 2300 dana i noći tvrde da je u pitanju odgovarajući broj doslovnih dana, ili polovina istih, što bi u krajnjem slučaju bilo oko šest godina dok je prema opisima onoga što će se dešavati tokom tog perioda jasno da se radi o vekovima, tako da je neophodno primeniti princip dan za godinu (4. Mojsijeva 14,34. Jezekilj 4,5.6).

--------------------------------------------------

U narednom, 9. poglavlju, Danilo beleži svoju pokajničku molitvu za Božji narod, nakon čega mu pristupa anđeo Gavrilo sa novim, vrlo važnim otkrivenjima o određenom vremenu milosti za jevrejski narod, kao i vremenu kada će Hristos biti Kršten i Pogubljen. Prema rečima nebeskog vesnika, razlog njegovog dolaska je upravo “utvara” (vizija) o očišćenju Svetinje, koja je prethodila njegovom dolasku: “…Zato slušaj reč, i razumij utvaru: sedamdeset je nedelja određeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže Sveti nad svetima. Zato znaj i razumij; Od kad iziđe reč da se Jerusalim opet sazida do Pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vreme. A posle te šezdeset i dve nedelje Pogubljen će biti Pomazanik i ništa Mu neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i Svetinju; i kraj će mu biti s potopom, i određeno će pustošenje biti do svršetka rata. I utvrdiće zavet sa mnogima za nedelju dana, a u polovinu nedelje ukinuće žrtvu i prinos; i krilima mrskim, koja pustoše, do svršetka određenoga izliće se na pustoš.” (Danilo 9,23-27)

Doslovan prevod reči “sedamdeset je nedelja određeno tvome narodu”, glasi: “Sedamdeset je nedelja odsečeno tvome narodu”, što jasno govori da su tih sedamdeset sedmica, odnosno, po principu dan za godinu - 490 godina, odsečene od većeg niza godina iz 8. poglavlja. To znači da i sam proročki lanac od 2300 godina počinje “od kad iziđe reč da se Jerusalim opet sazida”. Ovakvo, jedino ispravno tumačenje ovih važnih tekstova iz Danilove Knjige, potvrđeno je najavom sledećih važnih događaja, koji su svoje ispunjenje našli u vekovima nakon vremena proroka Danila:

• 490 godina milosti jevrejskom narodu, koje su navršene kamenisanjem Stefana, kada su se Hrišćani rasejali po svetu: Danilo 9,24; Dela 11,19;
• Hristovo krštenje i pomazanje Svetim Duhom: Danilo 9,25; Marko 1,15;
• Njegovo raspeće i ukidanje obrednog zakona u “polovini poslednje sedmice”: Danilo 9,27;
• Ponovno zidanje Jerusalima, u određenom vremenskom roku i okolnostima: Danilo 9,25; Jezdra 7,7-28;
• Obraćenje mnogih Jevreja od početka Hristove javne službe do kamenisanja Stefana, kada je jevrejski narod i konačno otpao: Danilo 9,27;
• Razorenje Jerusalima i Svetinje (Hrama), koje je po proročanstvu trebalo da se dogodi nakon odbacivanja Hrista od strane Jevreja, što se takođe ispunilo, 70. godine ove ere: Danilo 9,26.27.

Neke od ovih događaja, koji su najavljeni nepogrešivim Božjim otkrivenjem, u potpunosti je potvrdila i pisana istorija. Po ovom proročanstvu, Hristos je Kršten 483. godine nakon što je persijski car Artakserks, 457. godine pre nove ere, izdao konačnu zapovest o zidanju Jerusalima (Jezdra 7,7,28), da bi potom došlo do savršenog uklapanja i ostalih događaja iz lanca proroštva.

Jedan od dokaza da je period od 490 godina odsečen od 2300 godina, predstavlja proročanstvo o razorenju jevrejskog hrama i samog Jerusalima, do kojeg je došlo nakon isteka 490 godina posebne milosti za ovaj narod - 70. godine nove ere, jer se ovi događaji, istim proročanstvom, vezuju za taj period: Danilo 9,26.27.

Još jednu potvrdu da su 2300 dana doslovne godine, čini podatak da će Mali rog (papstvo), koji ima glavnu ulogu u opisanim događajima, biti “potrt bez ruke” (bez ljudske intervencije), što u potpunosti odgovara Novozavetnom izveštaju o kraju “bezakonika, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta Svojih i iskoreniti svetlošću Dolaska Svojega.” (2. Solunjanima 2,8)

Dakle, od jeseni 457. godine pre nove ere, kada je persijski car Artakserks izdao konačnu zapovest o zidanju Jerusalima, do početka Istražnog Suda u jesen 1844. godine, prošle su 2300 godina - kako je nepogrešiva Božja Reč i najavila. Tada je Bog podigao Adventni pokret kako bi objavio prvu od triju vesti za poslednje vreme: “Bojte se Boga i podajte Mu slavu, jer dođe čas Suda Njegova, i poklonite se Onome Koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene” (Otkrivenje 14,7).

Grehe će poneti sotona

U 16. poglavlju 3. Mojsijeve Knjige detaljno je opisan simboličan obred kojim je prikazano delo Istražnog Suda, koje je u toku, nakon kojeg će svi gresi koje su vernici iz svih vremena iskrenim pokajanjem stavili na teret Spasitelju biti preneseni na začetnika svih greha - Sotonu: “I kaza Gospod Mojsiju: Reci Aronu bratu svojemu da ne ulazi u svako doba u Svetinju za zaves…” (1. Mojsijeva 16,2) “Potom neka uzme dva jarca, i neka ih metne pred Gospoda… i neka Aron baci ždreb za ta dva jarca, jedan ždreb Gospodu a drugi ždreb Azazelu. I neka Aron prinese na žrtvu jarca na koga padne ždreb Gospodnji, neka ga prinese na žrtvu za greh. A jarca na koga padne ždreb Azazelov neka metne živa pred Gospoda, da učini očišćenje na njemu, pa da ga pusti u pustinju Azazelu.” (3. Mojsijeva 16,7-10) “A kad očisti Svetinju… tada neka dovede jarca živoga. I metnuvši Aron obe ruke svoje na glavu jarcu živome, neka ispovedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, i metnuvši ih na glavu jarcu neka ga da čoveku spremnom da ga vodi u pustinju. I jarac će odneti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju; i pustiće onoga jarca u pustinju.” (3. Mojsijeva 16,20-22) “I ovo neka vam je večna uredba da očišćate sinove Izrailjeve od svih greha njihovih jednom u godini.” (3. Mojsijeva 16,34)

Kada u nebeskoj Svetinji nad svetinjama, u kojoj naš Spasitelj obavlja posredničku i prvosvešteničku službu (Jevrejima od 7-9 glave), bude završen rad Istražnog Suda, Koji ispituje dela svih čija su imena zapisana u Knjizi života, tada će se, svima koji se nađu dostojnim, iz nebeskih Knjiga zauvek izbrisati (očistiti) svi gresi i sa Spasitelja preneti na Sotonu, koji će, poput jarca za Azazela, koji je odvođen u pustinju, tokom hiljadugodišnjeg Suda za nepravednike biti na Zemlji, koju će Isus, prilikom skorog Dolaska, opusteti slavom Svog Božanskog Veličanstva (Otkrivenje 20,1-3), nakon čega će Sotona, zajedno sa svim grešnicima i palim anđelima iz svih vremena, biti bačen u “Ognjeno jezero”, gde će ispaštati za sve svoje i pokajane grehe Božjeg naroda i nakon toga doživeti i drugu – večnu smrt (Isaija 14,15. Jezekilj 28,16.18.19. Otkrivenje 20,14.15), “Jer je plata za greh - smrt” (Rimljanima 6,23).

Vredi znati i da je Aron, kao prvosveštenik, bio predslika Samog Hrista, Koji je naš Pravi Prvosveštenik, a Aron je bio taj koji je položio ruke na jarca za Azazela (Sotonu) i nad njim ispovedio grehe, što simboliše trenutak kada će Isus položiti grehe na Sotonu, nakon čega će začetnik greha snositi posledice svojih zločinačkih delovanja.

Vreme bez Posrednika

Nakon velike probe, koja će uskoro doći na svet, kada će svaki stanovnik ove Planete zauvek izabrati Božji pečat ili žig zveri, Isus će završiti posredničku i prvosvešteničku službu u Svetinji nad svetinjama i tada će početi izlivanje sedam poslednjih zala (Otkrivenje 16).

“Ko čini nepravdu neka još čini nepravdu; i ko je pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu; i ko je svet neka se još sveti. I evo ću doći skoro i plata Moja sa Mnom, da dam svakom po delima njegovim.” (Otkrivenje 22,11.12)

Ovaj Zapis svedoči da će pre Hristovog Dolaska postojati vreme kada će svi biti zapečaćeni za večnost, jer je pisano da nakon konačne odluke i pravednici i nepravednici još čine isto, a nakon toga Isus dolazi “skoro”, što takođe ukazuje na vreme kada neće biti Posrednika za grehe jer su do tada svi već doneli konačnu odluku, o čemu svedoči i činjenica da se u tom vremenu, na sve nepokajnike, izlivaju sedam poslednjih zala, koja predstavljaju puninu Božjih sudova - bez milosti a samim tim i bez Posrednika i mogućnosti za pokajanje:

“…Ko se god pokloni zveri i ikoni njezinoj, i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, i on će piti od vina gneva Božjega, koje je nepomešano utočeno u čašu gneva Njegova…” “Ovde je trpljenje svetih koji drže Zapovesti Božje i veru Isusovu.” (Otkrivenje 14,9.10.12)

“I napuni se Crkva dima od slave Božje i od sile Njegove;  i niko ne mogaše doći u Crkvu dok se ne svrše sedam zala sedmorice anđela.” (Otkrivenje 15,8)

Još jedan poznat tekst, iz Starog Zaveta, takođe govori o vremenu kada neće biti Posrednika za one koji su prezreli svaku milost: “Gle, idu dani, govori Gospod, kada ću pustiti glad na Zemlju, ne glad hleba ni žeđ vode, nego slušanja reči Gospodnjih. I potucaće se od mora do mora, i od severa do istoka trčaće tražeći reč Gospodnju i neće je naći.” (Amos 8,11)

Verovanje u večne muke

“Matej 25,46; 18,8... Oganj večni; Luka 16.”

Ni ove izjave našeg Spasitelja ne mogu biti protivrečne učenju Svetog Pisma da je “plata za greh - smrt”: “Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njim druga smrt nema oblasti…” (Otkrivenje 20,6) “A bezakonika će nestati sasvim…” (Psalam 37,38)

Izraz “večni oganj” takođe treba sagledati u kontekstu učenja o Božjem Sudu, što, u svetlu svih navedenih dokaza o tom predmetu, znači da je taj oganj večan po svojim posledicama: “Jer, gle, ide dan koji gori kao peć; i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti kao strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korena ni grane.” (Malahija 4,1) “Strašljivima i nevernima i poganima i krvnicima, i kurvarima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama, njima je deo u jezeru što gori ognjem… koje je smrt druga.” (Otkrivenje 21,8)

Ovde, očigledno, nema ni pomena o večnom kažnjavanju. Večna je sama kazna - po svojim posledicama, jer je zasluga onih koji ustaju u drugom vaskrsenju - “druga smrt”, “jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem”, “jer Bogu tako omile svet, da je i Sina Svojega Jedinorodnoga dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.” (Rimljanima 6,23; Jovan 3,16)

--------------------------------------------------

U svetlu tekstova koji govore o večnoj smrti i potpunom uništenju nepokajanih grešnika, svejedno je da li govoriš o večnom ponavljanju kazne, ili o kazni koja traje večno, jer je “plata za greh – smrt”, nikako večno kažnjavanje, koje podrazumeva i večan život grešnika. Bog je Pravedan i koliko je svako od nepokajanih grešnika grešio, toliko će i ispaštati. Niko nije bio u mogućnosti da večno greši da bi, samim tim, zaslužio da bude večno mučen, jer bi jedino u tom slučaju, koji je nemoguć, večno kažnjavanje bilo pravedno.

U tekstu iz Isaijine Knjige 26,13.14, iznesena je činjenica da su tlačitelji o kojima je reč umrli i da samim tim neće ustati da i dalje tlače svoje žrtve (neće im se pružiti nijedna nova prilika da čine greh), i samo u tom kontekstu je to i rečeno, a samo tako taj tekst i može biti u skladu sa drugima, koji govore da će svi nepravednici vaskrsnuti na dan Suda:

“A Ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju reku ljudi dati odgovor u dan strašnoga Suda.” (Matej 12,36)

“Ninevljani izaći će na Sud sa rodom ovim i osudiće ga…” (Matej 12,41)

“Ali vam kažem da će zemlji sodomskoj biti lakše u dan strašnoga Suda…” (Matej 11,24) Ovaj tekst govori da će čak i Sodomljani ustati u vaskrsenju za Sud, iako je Sodom već spaljen.

“Zaista, zaista vam kažem: ko Moju reč sluša i veruje Onome Koji je Mene poslao, ima život večni, i ne dolazi na Sud…” (Jovan 5,24) Ostali dolaze na Sud, što potvrđuje ispravnost tumačenja pomenutog teksta iz Knjige proroka Isaije.

--------------------------------------------------

“Koji Njega veruje ne sudi mu se, a koji ne veruje već je osuđen, jer ne verova u ime Jedinorodnog Sina Božjeg.” (Jovan 3,18)

To znači samo to da nas naša sadašnja dela osuđuju jer će se na Sudu razmatrati ono što sada činimo pa je sasvim ispravno reći da su oni koji odbacuju Božju Reč već osuđeni. To je kontekst ove izjave. Isto važi i za Isusovu izjavu iz Evanđelja po Jovanu 5,24 - da su oni koji veruju prešli iz smrti u život, jer sadašnja dela određuju našu konačnu sudbinu.

--------------------------------------------------

Kažeš da se Božja pravda ne ogleda kažnjavanjem večnom smrću i da je, po tebi, milostivije da se neko večno muči nego da mu se (iako zaslužene) patnje skrate? Pitam se, da li bi ti, koji iznosiš takvu - nažalost što se to mora reći - užasnu nauku, radije odabrao da se večno mučiš nego da počineš u večnom miru? Zar su večne muke bolje od nesvesti, i zar je Bog tiranin koji će kroz celu večnost da muči Svoja stvorenja?

“Zašto postoji zlo ako je Bog ljubav?”

Svakom Hrišćaninu je, manje ili više, jasan odgovor na ovo pitanje, i pojedinci su ga već dali, rekavši da zlo postoji jer nam je Bog, iz ljubavi, dao slobodu da krenemo i putem neposlušnosti. Stoga je najbolji odgovor na ovo pitanje da zlo postoji jer je Bog ljubav, koliko god da to čudno zvuči, ali to, svakako, ne znači da je i moralo da nastane. Za pojavu zla, odnosno greha, ne postoji razlog, jer da postoji, ono ne bi bilo zlo. Zato je nastanak zla tajna. Sveto Pismo govori o dvema osnovnim tajnama: tajni bezakonja (2. Solunjanima 2,7), i tajni Božjeg utelovljenja (1. Timotiju 3,16). To su, zaista, pojave koje nijedan stvoren um ne može da pojmi jer kao što je neobjašnjiva pojava nečega što nema razlog za svoje postojanje (greha), tako je neobjašnjiva i neuporedivo veličanstvenija istina da je Onaj Koji je Beskonačan uzeo obličje konačnog a da nije izgubio ništa od Svog veličanstva i beskonačnosti, jer, “kao što je priznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu.” (1. Timotiju 3,16)

Da bi odnos dobra i zla bio shvaćen, a samim tim i Božji odnos prema grehu i grešnicima, treba imati u vidu da zlo ne može postojati ako nema dobra, jer je zlo uništavanje dobra. Naime, zlo ne bi bilo zlo ako bi delovalo protiv sebe - ako ne bi bilo usmereno protiv dobra. Zato je zaključak da je zlo moglo nastati tek nakon pojave dobra, odnosno Božjeg stvaranja - neminovan. To je još jedan u nizu dokaza da je Bog ljubav i da ni u kom slučaju ne može biti začetnik zla. Zlo i dobro se međusobno isključuju i, zato, ako priznajemo da je Bog Tvorac, i pri tome imamo u vidu da zlo može nastati tek nakon dobra, dolazimo do neizbežnog zaključka da je uzročnik greha neko drugi, o čemu Božja Reč daje nedvosmisleno svedočanstvo. Uostalom, dve vode mogu teći samo iz dva izvora; nikako iz jednog.

Kada smo svesni da je zlo nastalo zloupotrebom slobodne volje, koju je Bog dao svim savesnim bićima, i da može postojati samo na uštrb dobra, onda je jasno da je postojanje nepravde u uslovima grešnog života i okruženja neminovno i da Bog ne može biti odgovoran za njeno postojanje. On nije mogao da spreči pojavu zla jer bismo u tom slučaju bili samo automati koji bespogovorno izvršavaju Njegovu volju - bez mogućnosti da sami odlučujemo o sebi, ali nam je, zato što jeste ljubav, pružio mogućnost da živimo. On nam je, dakle, pokazao Svoju ljubav - tako što nije odmah oduzeo život našim praroditeljima već im je u ime Hristove žrtve pružio priliku za pokajanje i tako podario život mnogim ljudskim bićima. Međutim, i pored milosti kojom je život ljudske zajednice nastavljen, grešnost je, zakonom nasleđa, upisana u gene, zbog čega je i zlo nastavljalo da živi kroz sve koji su se odricali promena koje Bog, silom Svetog Duha, čini u svima koji Mu se predaju, oslobađajući ih od svakog greha i sklonosti ka njemu.

Uprkos neizbežnosti nepravde, Bog je, Svojim vernim sledbenicima, obećao da neće biti iskušani više nego što mogu podneti (1. Korinćanima 10,13). O tome svedoči i Spasiteljeva izjava da se ne treba bojati onih koji mogu ubiti telo ali ne i dušu* (Matej 10,28). (*večni život, koji je uslovljen celoživotnom vernošću do vaskrsenja mrtvih ili preobraženja živih pravednika prilikom Hristovog Dolaska.) I ova izjava svedoči da će sve dok postoji greh biti i nepravde ali nikada tako velike da bi bilo ugroženo i spasenje vernih. Zato budimo zahvalni za život, makar i uz nepravdu, jer šta bi bilo da je Bog sasvim pravedno odlučio da naši praroditelji umru za svoje grehe? Pomirimo se, dakle, sa činjenicom da tamo gde postoji greh mora biti i nepravde, znajući da možemo uticati na njeno smanjenje - tako što ćemo živeti u skladu sa Božjom voljom i na kraju biti nagrađeni večnim životom u zajednici sa našim Divnim Spasiteljem, zbog čega su svaka nevolja i nepravda “samo laka sadašnja briga” (2. Korinćanima 4,8-17).

Božja pravednost u uklanjanju grešnika

Znajući da je Bog ljubav, možemo shvatiti da On nikoga ne pohodi sudovima ukoliko postoji i najmanja volja da se greh ostavi a kada se grešnici odaju zlu u takvoj meri da postaju opasnost za svoje bližnje, upravo zato što je ljubav, On ih uklanja - po njihovim zaslugama i svesno odabranim putevima, kako bi oni koji žele da budu savesni mogli da žive.

Dakle, Bog uklanja samo one koji su prezreli Njegovu milost i svojim primerom i postupcima presudno utiču na one koji ne žele da žive bezbožno. To je istina koju nam otkriva Sveto Pismo, tako da svi drugi komentari bacaju senku na Božju pravednost i milost.

--------------------------------------------------

Božje postupanje prema toj deci ne možemo posmatrati samo tako, izuzimajući činjenicu da su za razvoj karaktera dece, a pre toga i nasleđe karakternih crta, odgovorni roditelji. Naime, poznato je da geni određuju karakternu i psiho-fizičku konstrukciju naših potomaka i što su određene osobine češće ponavljane u prethodnim generacijama, to je sigurnije da će postati dominantne i prisutnije u svakoj sledećoj generaciji tako da vrlo brzo dolazi do velikog procenta moralne izopačenosti čitavih naroda, od kojih su mnogi živeli u različitim vrstama izolovanosti od drugih naroda i tako ubrzavali proces svestrane degradacije.

Bog je bio prinuđen da potopom ukloni i mnogu decu ali to ne mora da znači da su ona zauvek izgubljena već je sigurno da će - pošto zna ljudska srca i budućnost - sva deca koja su bila otvorena za dobro (ako ih je bilo) biti vraćena u život prilikom Drugog Hristovog dolaska. Isto će biti i sa mnogim Hrišćanima koji su nedužni umrli za svoju veru ali i sa svim savesnim i pobožnim osobama koje su trpele posledice ovozemaljskog poretka. Bog voli Svoja stvorenja i najviše brine za njih ali kada bi silom branio svaku nepravdu, onda slobodna volja ne bi došla do izražaja, niti bi Njegov karakter bio ispravno predstavljen. Zato je neizbežno da zbog greha pate i nevini ali, po Njegovom sigurnom obećanju, ne više nego što mogu podneti a na kraju će ući u večan život dok će nepravednici nestati zauvek. Zato i stoji napisano: “Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu pogubiti; nego se bojte Onoga Koji može i dušu i telo pogubiti u paklu.” (Matej 10,28) Bog je potpuno Pravedan, i potpuno Milostiv.

--------------------------------------------------

Sasvim je prirodno da se iz društva odstrane oni koji preziru zakone i uredbe koje određuju pravila ponašanja datih za dobrobit zajednice, posebno kada to čine i pored velike milosti i prilika koje su im pružene da bi se uskladili sa zakonima. To se radi u svakom civilizovanom društvu a koliko je prirodnije da tako postupa i Sam Stvoritelj i Gospodar svega postojećeg, po Čijoj mudrosti i mi činimo sve što je dobro?

Starozavetni ratovi u Božje ime

Što se tiče ratova pod Božjom upravom, mora se imati u vidu da su oni vođeni u Starozavetnom dobu, kada je Njegov narod imao svoju i Teokratski uređenu državu (bila je uređena po Božjim zakonima i udostojena Njegovog prisustva), zahvaljujući čemu su, po posebnim Božjim zapovestima, vođeni ratovi protiv onih naroda čije je sjedinjenje sa grehom bilo potpuno i nepopravljivo, dok u Novozavetnom dobu ovi uslovi nisu ispunjeni.

Osim toga, svetlost Evanđelja je i napredna - zbog ljudske sporosti da je prihvata i primenjuje, tako da u Novozavetnom dobu - nakon što je Bog otkrio Svoju slavu kao nikada - niko nema pravo da podiže ruku na bližnje, niti je u izveštaju o životu i radu Novozavetne Crkve zabeležen ijedan takav slučaj:

“Čuli ste da je kazano: Oko za oko i zub za zub. A Ja vam kažem da se ne branite od zla, nego ako te ko udari po desnom tvom obrazu, okreni mu i drugi.” (Matej 5,38.39)

“Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjeg svog, i mrzi na neprijatelja svog. A Ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; da budete sinovi Oca svog Koji je na Nebesima; jer On zapoveda Svom Suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi dakle savršeni, kao što je Savršen Otac vaš Nebeski.” (Matej 5,43-48)

Božja pravednost, milost i sudovi

U Starozavetnim Spisima je zaista zabeleženo da su Božji ljudi činili i velike greške ali to ne znači da objavljivanjem tih izveštaja Bog odobrava greh; daleko od toga. On ne podržava grešnost ali otkriva i tamnu stranu Svog naroda kako bismo bolje razumeli Njegovo postupanje prema grešnicima i pravednicima i uvideli veličinu Njegove ljubavi.

Najbolji primer Božjeg milostivog postupanja predstavlja slučaj cara Manasije, koji je veliki deo svoje carske službe, i uopšte života, proveo u velikom bezboštvu. Izveštaj kaže da “Manasija zavede Judu i Jerusalim, te činiše gore nego narodi koje istrebi Gospod ispred sinova Izrailjevih” (2. Dnevnika 33,9). Možemo samo zamisliti kakve su strašne grehe činili ti narodi i kakvu su opasnost, u svakom smislu, predstavljali drugima, kada su zaslužili da budu uklonjeni, a šta tek reći za Manasiju i Judino pleme? Ali se pokazalo da je među njima, za razliku od pomenutih naroda, bilo iskrenih pojedinaca, zbog kojih ih je Gospod i sačuvao.

“Još i pravu krv veoma mnogu proli Manasija tako da napuni Jerusalim od kraja do kraja, osim greha svojega kojim navede Judu na greh da čini što je zlo pred Gospodom.” (2. Carevima 21,16) Teško bi se mogao naći nepovoljniji izveštaj od ovog o Manasiji, i ako bismo sudili samo po njemu, verovatno je da možda niko ne bi ni pomislio da se takav čovek može obratiti, ali je i takva osoba ipak smogla snage da učini spasonosni korak i zauvek napusti grešan način života: “I kad beše u nevolji, moljaše se Gospodu Bogu svojemu, i ponizi se veoma pred Bogom otaca svojih. I moleći se, umoli Mu se, te usliši molitvu njegovu i povrati ga u Jerusalim na carstvo njegovo. Tada pozna Manasija da je Gospod Bog.” (2. Dnevnika 33,12.13) Kako je velika Božja ljubav!

Upravo za dobro mnogih koji i danas žive slično Manasiji, zabeležena su takva svedočanstva u svetoj Božjoj Reči, kako bi i najveći grešnici, koji nisu učinili hulu na Svetog Duha, mogli da nađu spas u čudesnoj Božjoj ljubavi. Zato nemojmo sumnjati u verodostojnost Božje Reči, znajući da “što se napred napisa, za našu se nauku napisa, da trpljenjem i utehom Pisma nad imamo.” (Rimljanima 15,4)

Milost prema Adamu i Evi

“Da li je mogao samo da ih opomene tada i kaže da ako još jednom slično zgreše...?”

Da je mogao bilo bi tako, jer ko je milostiviji od Boga? Nije bilo moguće jer ne bi bilo pravedno. Prvi ljudski par je imao sve; dakle, za greh nije bilo razloga, niti ga može biti jer onda ne bi bio greh.

Osim toga, Bog ih je opomenuo pravovremeno, rekavši da će umreti ukoliko odstupe od Njegovih zapovesti. Odgovornost je, stoga, u potpunosti njihova a Bog je pokazao milost tako što im nije odmah oduzeo život, kao što bi, po pravdi, trebalo da bude, već im je, u ime Hristove žrtve, pružio priliku za pokajanje i omogućio da žive. On im je morao reći da će umreti kada (i ako) učine greh jer da su znali da će zahvaljujući Njegovoj milosti moći da žive i ako sagreše, to bi bilo navođenje na greh. Zato je rekao da će umreti onog dana kada (i ako) sagreše, jer milost dolazi nakon zahteva pravde.